Starmali

„СТАРМАЛИ 11 БР. 30. ЗА 1887

239

види он своје стање још ужасније, него што му се сме казати. Зар не би могле те новине мало и лагати за љубав високом болеснику, — кад лажу сваки дан и без невоље! +. Даклем Анђелић неће у Александрију него у Крф. Срећан нам његов зјдац! и то је доста далеко.

А. Мило нам је што ће у Србобрану бити изложба о п а н а к а. Богме су нам чизме већ додијале ; особито оне пештанске са мамузама.

Ероз Нови Сад врло би нужно било да се установи Телефон. Тако би она господа, која плате улазницу на беседу, могла и код куће слушати лепо певање и музику. 55. Европски мир мора бити да изгледа као ердељски тањир. Бар га Кално у једној комисији окрене овако, а сутра у другој онако.

0. Ја не волим што се нежење запопљавају. Пре волео да се и владике могу женити, на да добију иди мудру и ваљану жену, или бар — оштроконџу пуницу. 6}. Новосађани су молили свога епископа да не почаси часа, већ да нареди избор проте. Епископ је то само у пола саслушао и наименова почасног л р о т у. Али и то је истина: ко сеје пркос, тај неће жњети љубав. малер, дође већ једном и наша ђемија. — Брзо се опроетисмо са станицом нашег гладовања, и уђосмо у лађу. Распоред онај исти; мушкиње десно, женскиње лево ! Моју женицу одма страшно глава заболе, тако да ]е одма потражила најмрачнији кутић кабине и тамо прилегла, а мене опет у једаред поче болети не само један зуб, него целе вилице, те тако нисам келнеру ни могао одговорити на питање: „ођ 181; ?". . . Одмах сам се сподобио у долњи део лађе и ту спавао, дремао, шта-ли; али се ни помолио нисам, док не дођосмо до наше станице; . . . Но, хвала ти, Боже! . . . Ни краћа пута, ни већих малера! . . „Одавде — донде! * Па толике неприлике!. . Беше дубока ноћ! . . Нпак добро! . . Изиђемо из лађе и пречекамо, да наш „кофер" добијемо, кола има, па онда хајд' својој кући, да се испавамо, одморимо и — наједемо! . . . Али не би баба Соја била баба Соја, да и не доврши, што је започела; .. . „куфера" нема! . . У оној постаји, ди смо изашли, стрпали га за „горњу" лађу, јер је на њему била још стара цедуља за „ горе"! . . Али сад се већ и код мене навршила мера дуготриљивости! . . Ово је и сувише! . . Зар су се сви „малери"

Чему се мора вамерити? Замерити се мора, кад се не прави разлика између противника и душмана. (Ово вам је нејасно па ништа.

Замерити се мора, кад и „Јавор" и „Стражилово* свако за себе тешко животаре, а неће да се венчају, па да им свако каже: евала. Замерити се мора, што лист „Сремац" искреио не каже: и ја сам Филоксера, — па ако то волете, а ви се претплаћујте!

Замерити се мора, оној треми, која не признаје да су у Панчеву највећи екс-треми.

С брда с дола, V. Јесте ли ви кад год помишљали, како би то добро било, да нема никаквих жеља ? Цео би свет мирнији био кад не би ништа желео. Да народ српски н. пр не жели, да очува своја права; да сви ми не желимо, да су нам терети мањи: да Герман не жели, да се одржп п т. д. Тиса би са свим мирно могао мењати капут, кад му је воља, дизати порез, колико му воља и владати, док му је воља а не би морао у силу бога желети, да си створи већину; Талијан и други лијани не би онда желели, да се незаконитости признају и Орци би био са свим миран, уштедео би себи један — „виц". Но ми „Стармаловци" иајпосле могли би и с тим вицом бити задовољни да немамо опет жеље, да се са уставом не вицлује. ђурковић опет не би желчо час да постане великм-господин у Босној, час опет уредник неког листа, из те жеље не би се родила нова: да тај лист когод зажел* и држати, него би до суђеног дана у Бечу бечио (очи) а нико не би ни мислио на њега. „Видело" не би желело, да му још ко осим „II. Лојовога света заклели, да баш мене гоне ? . . Лармао сам псовао, грдио, . . . али мислите, да сам зато „кофер" добио ? ! . . Морадох се задовољити са тешењем чиновника, да ће они веЛ иисати по „кофер", па чим дпђе и т. д. Оеднем са мојом милом, стрпељивом сустрадалницом у кола, и кад вам кажем, да смо до куће као моче покисли, да се у један дубоки јарак у мало не изврнусмо, да код куће не нађосмо ни живе душе, — вероваћете ми, да сам се зарекао, не маћи се више из моја четири зида. На велику лупњаву добијемо од наше комшинице извештај, да је наша Марушка, на којој смо кућу оставили, отишла на неку забаву, али да је кључ кућевни, „за сваки случај" код ње оставила. — На зачућено питање њено, од куда ми тако брзо натраг, одговорим јој, да сам на путу добио колеру, . . . кугу, . . . шта-ли и тако се брзо сподобимо у наш стан, оданувши из дна душе 1 . . . Пре но што легох, препоручих топло црноме сотони бабу Соју, која је узрок била мојим толиким малерима на путу : „одавде — донде! и Др. Назбулбуц.