Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 34. ЗА 1887

269

-ј-. Мени је од тога вајвећа страх, што се тако страшимо и једног руског „Инвалиде".

Ја не знам што се сад баш диже хајка на Матицу Српску. Та ваљда се тек тиме не мисли подстакнути одушевљење српско, за случај рата.

9. Чујемо да се и око новосадске гпмназије српске просула лапавица. (Није лапавица, већ само Тапавица).

Д. Међу Маџарима појављује се жеља, да се Матпца Српска пренесе у Пешту, — па ако ни онде не угине, онда ће се пренети у Дебрецин или Кечкемет. Из пештанског музеума краду се стари новцп. Можда се за то вуче Матица у Пешту, да служи за пример, како треба савесно руковати са јавним заводима.

Ако изгј бимо Матицу из Новог Сада горко ће нас заболети. Најлакше ће се утешити уредник ,,Нашег Доба", — утешиће га милосрдне сестре, које жели да насели у вовосадску болницу.

□ . Бечки „Кикирики" црта српску скупштину као псето, — и то баш онда кад је она најмање крива. Да ли ће се когод наћи да бар тај број .,Кикирикиа" подере, згужва и ногом згази. Или та благост само на ,,Стармалог" наилази? Дође и вече и ии одосмо у шетњу. Кад смо дошли до њезиног прозора на ком је увек била укипљена као ружа у чуну, а она подигнувши евоју гараву главицу, искрививши свој црнпурасти вратић, показавши своје црномањасте зубиће, сабрав св .ЈЈе (због богиња) пепита обрвице и развукав беличасте тренавице, са разрогаченим еексерасто-црнкастим и црнкасто- ексерастим очима удостоји га свог чрезвичајног и пунозначајног погледа тако „дражесно", да срећа те није било кише, иначе би се Венијамин као — алва на киши растопио. Прегледим је брзо али пажљиво не би ли на њој осим једног мало крњег зуба и 26 година нашао чега што би могло занети, и — пронађем да јој је лево око мило овамо а десно мало овамо, еле овамо, онамо, кад се сумира изађе да је била малко назрикава. Кад смо већ били прошли њену кућу, дотрчи за нама шегра, преда Венијамину писмо, шапне му нешто на уво, и отрчи натраг; а одмах за тим зачу се леп (ил' ако не баш леп а оно бар висок) глас из Сеникине авлије шегре Вилина: „Мени је живот омражен, Без тебе живет' не можем . . . ." Он је наравно мислио да то она голубица (из враљина гњизда) гуче, и то да баш без њега живет' не може, и ах! онда је био „паф". Није имао ни да каже: „збогом памети", већ пошто мени, повукав ме, мал' ми није

Оскоруше, ©. Оскоруше су воће опоро и купе уста. (Кад су гњиле оада су добре). Кад се човеку уста купе, онда н е м о ж е д а г о в о р и. Ој пооланици сабороки, који још никада уста отворили нисте, ко вас је тако нахранио озкорушама? И што сте тако гњил и, кад су оскоруше опоре биле ? * 4-. У манастиру Златици нашао се мушки Варвара Убрик. Па кад ће бити крај томе варвар и зм у? * Ако је то цела истина, — а баш ако је само и пола истине, — онда је Златица заиста з ла тица! * §. Него и та француска република је нешто, што је с реп-а почело ! * У Софији су забранили све листове осим „Слободе". И тако сад човек не зна, чему већма (у Бугарској) да се чуди, или слободи штампе, илп слободи забране. * □ . Чланови српског клуба у Загребу, нешто су у ћ у т а л и о своме новом листу. Канда се тај лист неће тако брзо оскорушити. (Или се можда најео оскоруша, пре рођења.) * X- Даклем ће од сада г. ђурковић да брани православије!? Хајд', хајд' како ће и он са својим радом заједно у корпу, хоћу рећи у Ко р ф у (Крф) отићи ! капут издерао (из чега сам видео да се баш за цело није мало пре растопио), појури кући. Хтео сам да вичем за њим: Држте га људи, полудео је! Ал' пошто сам био љубитељ својих зуба, и нисам био рад да ми он својим прљавим амбрелом запуши уста, оставим то за други пут па пођем и ја за њим. Он пак не гледајући много на овај „смртни" свет и земаљску виштаву стазу, запне за пиљарицину корпу те љоскац преко ње и — да је било коме стати па видети како је слатко надиг'о батакове, те пошто је цокулама пиљарици „чуло мириса" расцопао, мајку земљу целивао, те у њу и своје „међуочје" илити „благоносије" зарио, а о катихетине ноге амбрел поломио, који га на срећу није познао које за то, што је већ приличан сумрак био, а које за то, што му звезде и варнице потпаљене Венијаминовим амбрелом нису то допустиле, —■ скочи те онако натеченим лабрњама управо кући, не осврћући се ни најмање на таке маленкости. Ја пак пошто је прешла свака опасност да ћу пући од смеја, кренем се такође кући. Кад сам дошао до куће нисам хтео да одмах уђем унутра, него сам гледао кроз прозор шта ће да ради. Он упалио свећу па чита, а од радости час седне час устане. „Ах љубави, љубави — рећи ће с натеченим дромбуљама пошто је писмо прочитао и (разуме се) пољубио — баш умеш по неког да папатиш! Сирота Пулхерија,