Starmali

116 „СТАРМАЛИ" БР. 15 ЗА 1888.

обрадује кад у новива чита, да је дружина нар. позоришта представљала какав нов комад!

~оо~ У Кикинди већ су погореде куће под кровом. Даклем брже се опорављамо и од пожара, него од кикиндског програма.

Даје се на знање. Да је српском клубу и самоме већ додијао такав мртав живот. Разрезао је себи жиле, које нису ни биле жиле. Из њих је исдурила крв, која је управо била вода; том је водом заливена новела школскога закона. Ко за таким клубом не заплаче, нека се бар прекрсти. Венци се примају само од „С. Дневника", „Нашега Доба" и „Турскога Народа" — ж Видело" ће спремити п мало кољива. — Погреб ће бити потајан у Загребу. Паратос ће се држати увек, кад буду нови избори. Даћа ће бити у ђурђеву. А споменик ће му се тражити у Бановци. На балзамирање сад се и не помишља, — то ће бити посао друкчијих посланика.

\ Ђука. Даклем Авђелић би био пооегао 0 ' 3 ' Ј5^ иле У ма > ал га Ј е за_ ШЏ 1'А и Шука. Е гле ти његове ноге, Ј е (д)осетљива! Ал како је после јубилеја таки могао отићи у Пешту и у Загреб? Ђука- Па за то је и отишао да покаже „меродавној" господи како шанта и да их увери да с том ногом не може отићи ни у пензију. Зашто?.. Зато! — погодит' је лако, „врана врани" . . . . то већ знаде свако. П о п а дере како њему воља , а десил' се прилика нобоља, онда мора о том' прота знати, „благослова" и прочаја дати. . . . . Чича Марко једног летњег дана, поранио до попина стана. . . . „Онај, . . . попо . . . како да ти кажем, С' Радованом баш се добро слажем, а деца нам, но, та знаћеш збиља, да мој Мирко и његова Смиља, већ се давно заволели млади, па, к'о велим, шта ће да се ради, кад молитве Смиља не зна нике, а и Мирку чине неирилике. . . . Него, овај, удеси нам, попо, кад се деран у цуру зацоп'о, па их венчај, а од моје стране. биће вале онако ваљане". . .. (СвршиКе ее.)

Шука. Ал ја се сећам, да је и покојни патријар Ивачковић рамао, па је ипак отишао у пензију. Ђука. Гле, бога ми, добро си се сетио. Не знам само хоће ли се и они горе тога тако брзо сетити.

Да л' је било шеот ил' осам? Два ђакеле др. И. (кога иначе келнери рег сЈг. "ШпДћеНе1, а другови у слободном преводу Празнокесићем из Буљкеса зваху) и јубилеаш Авој! (јер је десет година на универзитету „славио") нрепираше се једном, да л' су шест ил' осам коња возили при ономадашњем погребу неког великог господина. Празнокесић је тврдио, да је било само шест, а јубилеаш, да је било осам. На то ће Празнокесић као „лаф" повикати: „Та шта ви знате, ваљда ћу боље ја знати, кад сам се непрестано око коња врзао!" Чувши то јубилеаш рече сасвим убеђен. Е, кад сте се ви око њих врзли, онда је могуће, да се мени више учинило!" Жеравица.

Баш смо толерантни! О поправци женских мана сви пишемо на сто страна, та нам „тема" увек мила учитеља, брате, сила! Па сви брипу драге воље, очински се на рад преглб, као да се све невоље, сво зло само код њих слегло. И од силне од мудрости, кад у очи почне бости, већ не знају шта да чине, па је крију у кучине створови кукавни ! А за нашу мушку милост примедбицу как'у? Ид'те збогом! Ко јож тражи У јајету длаку ?! Ту ти бригу у ком метни, јер ми: ил' сно препаметни, ил' смо непоправни. С Л. Л—ић.

Деда Макса и његов доктор. Обична судбина пијаначка — водена болест — није мимоишла ни деда Максу. Кад се век доста напатио доктор му рече, да ће му се можда живот за коју годину продужити, ако престане да му се вода из трбуха оточи. Шта је знао, — морао је и на то пристати. Све је било спремљено и доктор извади и малу сребрну славиницу кроз коју ће да му воду пронусти. Сад се деда Макса уплаши и најозбиљније упита доктора, зар баш мора ту операцију нретрпети; зар нема друга средства. И доктор му тако исто озбиљно одговори: „Деда Максо, ви сте паметан човек, треба даклем да увидите да друкчије бити не може. Ваша је болест дошла кроз славину, даклем кроз славину мора да оде. Ђ.