Starmali

134 „СТАРМАДИ" БР. 17. ЗА 1888.

Ту тајну не сме прозрет' На свету нич'је око; Ја морам њу закопат' Дубоко, прелубоко. Па где ћу, куд ћу с њоме ? — Е, хајд' у песму ову ! А песму ћу да пошљем У обил „Стармалову". Ту неће зазор бити Песмида моја мала. И ко је год ушчита Мислиће да је шала. Аноним.

Чивутска осетљивоет, Један Чива, имена ишкаријотскога, рода Ијудејскога племена Израјиљскога, а карактера кожодерскога, — ономад у друштву жестоко се наљутио! . . . Реч по реч са једним нашим припознатим шаљнвчином; па би дошло и до боја, да Је т. ј. овоме последњем до тога стало, да њега, т. ј. чиву, измлата; али шаљивчини беше до ша ле, па се забавља -Ј са тим, што чива у немоћном беснилу своме све пени на уста! .... „Ви сте луда!' рећиће му шаљивчина; — „Ко је луда? Ко је луда!" — развикао се чива, — „тови морате узмете натраг . . . . То фређа мога част ! . . Ви морате казати : „ја сам луда[ и Онај се хуљов насмија. „Па то сам баш ја и казао, ништа друго!„ „Али, чујете ви, ја то не трпим, то је ново увреда за мене" ! Нећу тако; Ви морате кажете: „ ви сте луда, а не ја\ " Шаљивчина понови реч по реч: „ ви сте луда а не ја\ " в Ух, за Бога! Да мене није жао намој С^ра, да остани несретна, ја би вас овде убио нас^место!" — раздера се, пенушећи се чива, и у највећем огорчењу, зграби — шешир и остави цело друштво у најслађем смеју. Др- Назбулбуц. Наш чика Раја, Сви се туже на врућину у том топлом добу; само нашем чика Раји, хладно ка' у гробу. Сви се радо одмарају, у шумице хладу, само наш се чика Раја, пред'о живом раду. Па натеже и мучи се, док му зној поцури; протегне се очи трљне, понда опет жиури.

А где-ли је чика Раја? где се он то крије? ? ... У иодруму ено лешка, натеже и — пије! Др. Казбулбуц.

Досетке, наивнооти и др. из дечијег света. О век отнорта рубрук«)Кад је мали Илија чуо да му је брат у Пешти на испиту пао, сав је пребледео и запита: са кога је ката пао?" (јер он је био пролетос у Пешти, па је видео даје универзитет вућа висока на више спратова).

Илија здраво воле коње. Једаред га неко запита: — Је ли, Илија, кад ти будеш велики, оћеш и ти терати коње? На то Илија брзо одговори: „Нећу ја њи терати, ја ћу њи још звати.

Илија се једпом загледао у облаке, пак ће рећи: А гле, мати, онај облак изгледа баш као еаш господин попа. Мати се нашали и одговори: па можда је заиста наш господин попа. Илија. Није, није. Нема црвен појас.

Мали Јоцика пије са мамом његовом „кафу", па ће рећи: „молим те мама, за друго парче шећера, оно што си ми мало пре дала, испало ми из руке." — „Па куд је пало?" пита га мату. — „Пало је, у — у — кафику", рећи ће мали угурсуз. Др. Казбулбуц. Писао наш Н. медицинар да је положио теоретичан испит, а сад; вели, долази с к о р о испит из праксе, па се надам да ћу и ту добро и з в у ћ и. То су писмо прочитали родитељи пред његовом малом сестром ЈГенком. Ленка чула нешто да звони, па се другарицама својим фалила : ној ће брата скоро извући праску.

г — Што ти, Ленка, једнако шмркаш. — Имам вијакицу. Кад се ми ночесмо смејати она се збуни и хотећи да се поправи рече: — Па имам кивајицу. Ми на то још већма ударисмо у смеј, а Ленка нас погледа пола срдито а пола смешљиво. — Е па кад се смејете, онда немам ништа.

Ленкина матг опазила у бради Ленкиног оца неколико седих длака, па таки поче да му те седе длаке ишчупава. Ленка је то гледала па ће рећи матери. — Знаш ли, мати, шта си ти сад? — А шта 1 — Па зар не знаш, — ти си сад вукодлак.

Ацко. Деда, је ли, ти немаш један новчић. Деда. Како не би имао. Имам.