Starmali
„СТАРМАЈШ" БР. 22. ЗА 1888. 171
Неке иовине јављају, да се бан Куен љуља. Ако је тако, нека само прекрсти име у Кон, и положај бана Кона биће учвршћен. * * * Одавна ја чекам да пензионују генерала Хорватовића. Он је био нуждан кад се ослобађала Србија. а сад, кад се упропашћује, може и без њега бити. * * * Ту није оад нуждан толико ни генерал Протић, доста је и генералица Протић. * * * Краљ Милан рече, да не одговара његовон достојанству, да га „попићи* развенчавају. Зато је валда и послао Протића у Впзбаден. * * * У осталом, како се види, краљ Милан има повода жалити што геаерал Протић сада није и владика. * * * Да је то случај, краљ Милан би се могао (да не би дангубио) прво оженити, па се онда мучити око развенчања с краљицом Наталијом. * * & Најновија истраживања о Вуку Бранковићу сведоче, да код нас Срба тра}е народни благослов 3 дана, ал ни аародна клетва није вечеа но траје само 500 годиаа, * * * После 500 година наћи ће се хисторик да доказује, да и владика Бранковић није наложио српским свештеаицима да му морају адресоваги писма — мађарски. После 500 година наћи ће се неко, да доказу-
је, како је Герман само због његове доброте прозван од народа А н ђ е л и ћ. * * * После 500 година наћи ће се неко да доказује, да „честити краљ Милан није ни имао жене, која се
звала Наталија".
+
Ћира. Бога ти, Спиро, шта ]е то управо бели лист хрватски ? Спира. Узми „Србобран", лист што у Загребу излази, па ћеш видети, како су му стране беле, и пише на њима „конфисковано"; ето то ти је то, што се зове бели лист у Хрватској. Па таквих лиетова има и више.
Ћира. Где је бога ти, сад краљ Милан?" Спира. „Негде на страни у купатилу." Ћира. „А краљица Наталија?" Спира. „У Француској." Ћира. „А српски грађани?" Спира- »Бог с тобом како то питаш! Они су у Србији". Ћира. Питам, јер се- све то тешко може веровати. Кад човек гледа ствари у Србији, изгледа му, да је сам краљ Милан у Србији; краљица ако не у куп атилу, а оно у неком патилу у Србији, а народ српски да је у — Француокој. 0
опазим господина Брлића у „шлофроку". Међу неким хартијама, књигама, кутијама, где оштри бријачицу. „Ви сте то, драги пријатељу," рече он идући ми са бријачицом у сусрет, „но, то је лепо, тако ме изненадити. Вићете код нас доручковати." _ „„Шта, зар Ви још нисте доручковали, а већ које ■је добаI"" „0, ми се не везујемо за сахат; а друго дешава се, да човек који дан доцније устане." ,,„Ја сам богме доручковао: ја дођох само да вас молим, да ме о нечему известите." „Изволите само; но молим да ми допустите, да се међу тим могу бријати.„ „„Молим, изволите само' и " „Ад' жено, ево већ два сахата чекам на врућу воду и сапун. Еад ћу већ једанпут добити!?" — Драги мој, то је требала Јулка да је метнула да се греје. Адела, иди види има ли где топле воде за оца. — Било је, мама, ал је Кока с његовим пајацом превалио лонац. „Но па сад ма'ни, ја ћу се сутра бријати ! Дај жено, сипајте доручак." — Ти се данас ванредно журиш. Није још ни готово; Јулка још није дошла с пијаце. „Кад бисте ми могли дати онај извештај ради кога сам дошао; т. ј. о прод&ји оне куће, за коју сте ми говорили." „„Аха, знам, знам; чекајте само, писмено мора бити ту гдегод"" Господин Брлић стаде тражити и преметати свуда по папирима, али не може да нађе. „Жено, јеси ли ти можда видела једну хартију, савијену на четворо; мени се чини да сам је ја јуче на фуруни оставио?" „Хартију ? Да да, ја сам воме потпалила ватру; а је л' ти требала што она хартија?" „Дабогме да ми јетребала! Ти мораш сваког ђавола бацати у пећ!" „Сам си крив, што ми ниси казао." ,Д1а нека стоји" рекохја Брлићу, кад јехартија изгорела, то вам нећу више досађивати." „„Ал' останите да доручкујете с нама! Сад ће то одмах бити готово, млеко ће се угрејати брзо, а ја ћу каве часом нажрнати, одмах ће то бити готово." „Лепо Вам хвала, али не могу остати." „Дођите к нама на ручак кадгод вам воља; ми ручамо, тачно у два сахата, јер ја волим акуратност. Дођите пак да се наћеретамо о свачему, имам пуно занимљивих ствари да вам саопштим!" Опростих се и једва се провукох кроз силне столице, метле и лутке, желећи Брлићу добар апетит ! По Ј. Б Рупрехту.