Starmali
138 „СТАРМАЛИ" БР. 18 ЗА 1889.
Редите нам је ли близу Шло се тако лепо сања. Је ли близу свети данак, Данак вашег руковања. Видити се, загрлит' сс, Пољубит се српским жаром, И спојити два пламена Српске слоге пред олтаром,
То би било прво семе Петстолећа Видовога, То би био — то ће бити Празник рода Србинскога. Тог су жељне српске горе, Тог су жељне српске стеае Тог су жељне српске ране : Да в а с виде загрљепе.
—ОеЦсΗ"-
Збогом, Јашо, друже стари , Ењижевниче даровити! Имаш дела, којим' ће се Србин дуго поносити. 'Гаке сузе гутам А гута их ср Ај, тужан је ово Жалосно је то 0 т р о в а н. Хуморсска. (С в р ш е т а к.) У закутку од собе висило је јапунџе г. Небригића а из џепа су вириле земичке, које је за пут себи спремио. Аха освета је ту — номисли у себи калкулатор, па извуче земичке из џепа и као да се није ништ догодило изађе напоље, па у највећој хетњи ноједе. У себи је мислио, ала ће му се пријатељ жестити, кад на путу огладни, па почне колачиће тражити. Кад је ушао у собу чинио се сасвим невешт и седе на своје старо место код стола. Г, Небригић је све то спазио на огледалу, које је на зиду висил1, и задовољно смешећи се рече у себи: „Чекај призпко то ћеш ти скупо платити!" Мало затим спремали се за нут, г. калкулатор је први помепуо. Небригић је био контен. „Али још мало мораш овде причекати рече, устајућем г. Мислићу, — ја морам још једпу малу посету учинити код једног сродника. Хоћу да му однесем земичке са стрихнином (отровом), за које мо је молио, јер има врло много пацова. Калкулатор побледи и избечено је гледао Небригића,
Збогом, Јашо, друже сгари! Не да ми се више рећи Има суга, које могу И кроз црну земљу пећи. давас, ство цело. погреб опело Друг из старих времена. ' руке му дрхтаху, као да би у клавир луиао, а ноге као да би коло играо, па га од једном спопаде самртнички зиој У том тренутку уђе Небригић, као са страхом, па рече: „За име бога — шга урадих ја несретник! Земнчке са отровом дебело носуте, који нађе и поједе биће жртва смрти. 0 ја несретник ако још и полиција дозна .. Калкулатор није се могао више на ногама одржгти, већ се стропошта на столицу. „ — Огрз — огро — огрова је — јео," јецао је са прекиданим говором. „Несретниче — зар ти ?" викну Небригић. „Отрова — отрова —" уза,исао је калкулатор. „Келнер, брзо чашу воде ; мој пријатељ. . ." „Докто — докгора — брзо доктора .. ." викао је г. Мислић, који од страха није више могао проговориги и као мргав склопи очи. Оао мало гојтију , шго тамо беше, све се тамо око њих окупи. Једног лекара, дошвите лекара, викади су сви присутни. Ми у нашем месгу немамо лекара, огозори гостионичар. „А .ли ипак има један лекар овде — прзкиде га супруга — пре једно чегврг сата дође млади г. Истинић из Б. преко код г. пароха, мала Милка је болесна." Г. Небригић јурну кроз врата напоље, и њему је жао било шале, али сад није могао своју шалу признати. Код нароха затече лекара, и уз пут исприча му све како