Starmali

211

&. Сад опет ,,Ново Вроме" вели, да митроаолит Михајило „кужи и трује српску децу." 0, људи божи, отров од неко доба мора да је јако појефгинио.

Министри обично волу велику пратњу, ал ваш је Тиса тако скроман, да му је и то немило 1пто га Апољи устопице прати.

0,. Даклем Пашић је изабран у три среза! Хука, бука: шта ћемо сад наопако!!! — Е па два ће му се среза срезити, као што већ у таким приликама бива. (БЖеПе Са1етћпгит поп Гасге).

^. Па кад могу турске паше имати три репа, што ве би Србин Пашић имао три избора. Ако су његови избори некоме туга, онда је он заиста у чтуглија. §. Ала је тај ,Бачванин" здраво строг; замера г. Глибонском (учитељу српског језика у Карловцу) што прави у српском језику децималие погрешке.

ј ^! Кад је један Чивутин читао у 143. бр. »Заставе" да нови барут без дима нема мириса, он рече: №1, мсви ни један барут не мирише.

IН. Свп избори у Србпји били су на Крстовдан, —и гле, заиста ни један Чивутин није изабран.

6. Кад какав скупштинарски кандидат у Србији не буде изабран, па за то добије колику — је ли и томе крив количник?

Ћира. Знаш ли шта сам синоћ радио? Спира. Шта? Ћира. Превртао сам овогодишњи „Стармали" да још једаред прочитам песму „Дуд", да видим тај социјализам, што на дуду расте. Спира. Но, па шта велиш ? Ћира Ако је обрана имовине и својине од туђег насртаја: социјализам, е онда је најсоцијовалистична песма коју сам икад читао.

Кад је одобрен устав Матице Српске? Ко хоће ово да не зна, тај нека чита „Нашега Доба" број 71. У уводном чланку на првом ступцу (врста 20. од горе) стоји да је тај устав одобрен : 21.априла 1864. У истом чланку, стубац други (врста 2. од горе) вели се, тај је устав одобрен 6. јула 1863,, односно 18. марта 1864. Сад нека свако бира датум, ко који воли. Један је можда истинит, а друга два су за цело лажни.

11уиз а1)8о1и1;из и грчке глаголе на нека задрже они тамо. А нашто му то ? Да буде српски књижевник, не мора их знати, не мора \право знати ништа; доста је ако напише оно, што му падне на ум. А да ће му што ваљано насти на ум о томе нема сумње. Та зар је ово ништа, што му је сад ево пало на ум ? Та идеја та заслужује, да се овековечи ! И он ће је овековечити, кад једаред, као славан књижевник, напише евоје мемоаре. Нека свет зна, како је постао књиженник — чисто, чисто би захвалио професорима, што су га срушили. Јер да тога не беше, не би имало Српство гаквог књижевпика. Књижевник! Велизару се шириле груди и он је корачао све брже и брже, да му идеја не измакне. Кад је дошао до ћуприје, била је отворена. Савије десно у алеју и седне на клуну. Извади бележницу и напише на чист лист: „Данас, 22. јула 1880. решио сам се, да будем књижевник. У добри час!" — Тако, сад не ћу бар заборавити. . . мумлао је у себи. Што се тиче испига, то и тако не ћу заборавити, не морам дакле ни забележити. Да га, на годину опет полажем? Ваљда сам луд! До то до5а изаћи ће већ прва књига мојих песамр^ приповедака или иначе каквих расправа. Па ја, припезнати књижевник, да се дадем испитивати од људи, који ... но, не ћу у напред ништа да

кажем, не ћу ни себи ништа да обрнчем, хоћу да изненадим себе, Српство, свет. Зар то нису идеје, господо моја ! V Велизар се и вехотице диже са клупе, тако га је занео нов позив, тако га је завела сјајна будућност. На ћуприји се сусрео са професорима; наравно да им се није јавио, јер до тог моралног савршенства дошао је, чим је оставио гимназију, као и многи други. — Нек се једе, мумлао је у себи. Али се професори нису једили, јер га нису ни приметили.*) Велизар стигне у Нови Сад и одмах сврне у прву књижару. Купи нову бележницу, у коју ће уписивати идеје, које му падну на ум, кад није таман у својој соби, за писаћим столом. „Нек не пропадне ни једна!" говорио је у себи. Да како, да не ће за сад ником казати ништа. Најпре ће писати и писати — што му падне на ум : лирске, епске и драмске песме, приповетке, новеле, и израдиће грађу за велики роман из српског живота, у ком ће особито пазити на нов друштвени правац. С блаженим осмехом пипне се за џеп, у ком му је

*) Ја сад ееби представљам неке идеалне, или бар полуидеалне професоре, па чисто би се тукао са Велизаром. Сдагач, — (т. ј. слагао сам да сам слагач.) *