Starmali

Ш „СТАРМАЛИ" БР. 35. 36. ЗА 188§.

„причврљи"; но — он јо . уго седео/ пио и мцслио, али написао није ништа. Већ се почео помадо једити, први пут. У то га лупи неко по рамену и он чује речи : — Зар још, Велизаре ? Велизар се окрене и спази своја три друга. Јоцу, Миту и ђоку, који га најозбиљније посматраху. — Ми видимо. да си још у другом стању, прим^ти .Јоца; долусти, да ти будемо бабице. — Биће нас много, рече Мита. — Седите, седите уза ме, проговори једва Велизар. Не могу вам казати, како се радујем, што сте ту. — Каква ти је то чаша ? запита ђока. — То је соеуд мога одушевљења, одговори Велизар. — Хм, учини Јоца. — Међу нама буди речено, примети ђока; ти си момак и по. На теби се не види ништа, да си био . . — Пст ! Немој! промумла Велизар— Не знамо ми, да си ти био у Футогу, пробекељи се Мита. — Не знамо ни да си бао паорско момче, ни да су те други момци пропустили кроз прсте, додаће Јоца. — Зар си говорио ? запитаће Велизар ђоку прекорно. — Боже сачувај, бранио се ђока ; знали су они то и без мене. — Сад свеједно, рече Јоца. У ком си стадијуму „одушевљења" ? Велизар оиусти нос, наслони главу на руку и уздане дубоко, дубоке. — Браћо, рече на послетку; ја сам се за овај свет родио илн рано или доцкан. Она тројица гочеше махати главама. — Чим хоћу шта да напишем —■ не могу. Сад;, или је те мисли ко год избацио, или су још тако незреле, да нисам ни ја кадар од њих створити што. Ви видите у мени човека, који очајава. Не, што не бих био у етању створити, већ што ми је рука немоћна, да прибележи ужасну навалу мисли. Да знзм бар стенографирати. Знате, браћо мене обузима неко тужно осећање, што не могу никако' да остварим своје идеје. Кад кад бих се тукао, кад кад бих нлакао.... — Немој пи једно ни друго, већ натегни тај твој „сосуд". Данас сте моји гости. И тако те нисам частио, као што сам хтео, рече ђока чисто дирнут од Велизаревих речи. — Тако је, примети Јоца; окани се ћоравог посла — Још данас ћу да покушам, на ако и сад не иде, онда .... Велизар није изговорио последње речи, удавио их је у вину. Пријатељи се разговарали дуго. Од књижевности пређоше на своје науке, ћа ђачки живот и на многе друге теме, које се при вину лако и складно развијају. Доцкан у ноћ кренуше се кући — сва четворица добро надућкана. Путем је Велизара опег спопало књижевно „одушевљење", већма него икад. У свом заносу корачао је напред, говорећи сам са собом, те није ни приметио, да је ћуприја отворена; нису га спазили ни стражари, кад се провукао. Тако је онда у највећој екстази, на врхунцу свог „одушевљења" — пао у Дунав. НиЈе имао каде ни да викне, тако се брзо нашао у води. Срећом су га видели људи, те

откаче чамац и полете за њим. Велизар је умео да нливга, те се одржао на води, док није дошла помоћ. Био је као моча, кад су га извадили и пренели на другу обалу. Добро те је било лето и топла ноћ, те од читавог куп?ња није имао друге штете, осим што је изгубио ђор. На обали га дочекају другови ; ђока обилато награди људе и сва чегворица упуте се у варош — Хајдмо Тими Јерковићу, рече Јоца; треба да се осушиш. — То је дклеко, примети Мита ; озепшће. — Кад му није нахудио Футог. не ће ни Дунап. рече ђока; хајдмо Тими. Велизар није говорио ништа. ћутке је корачао еа својим друговима; они су га могли сад одвести у пакао, у Футог, у гимназију. Њему би то било са свим свеједно. Кад су дош.чи Тими, пресвуче Велизар своје хаљине. Тима му даде хаљине, да не седи као од мајке рођен, п кад су се у неко доба кренули кући, биле су му хаљине суве-еувцате. Но за еве бављење код Тиме није Велизар говорио ни речи; али је тим випте пио. Р1 он се тако одржао, да је Јоцу и Миту отпратио кући а ђоку новео собом, да код њега ноћи. Кад се ђока сутра дан пробудио, спази Велизара, како нешто тражи но џеповима и како му лице бива све веселије. — Шта тражиш ? запита га. — Бележиицу; али та је на дну Дунава. — Мани је до врага! Је л' што било у њојзи ? — ; Ни кера. — Онда ти није пропала ни једна мисао. — Мисао ? Мој ђоко, Дунав ме је излечио. — Зар се не ћеш сад одати на критику ? — Какву критику! Добро те мене нису прорешетали. Ах, ђоко. . . . — — Шта ? — Ал' зам био грдан мазгов! — Кад би само до тог уверења дошли многи писци, особито жутокљуни критичари ! — То су истекем мазгови. Ја се бар нисам п казивао, нисам се ни наметао, нисам хтео да сам паметниЈи... — Такв} би требало у Футог. Па шта мислиш сад ? — Још не знам. Док се разговарам с матером. — Међу тим хајдмо на пиво код Тош . Повешћомо Миту и Јоцу, и ту ћемо сахрапити твоје „одушевљење". — Али само књижевно. Сат доцније седели су пријатељи код Тоше и „сахрањивали" Велизарево „књижевно одушевљење", сахрањивали књижевника Велизара Витомировића. * — То је најпамнтније, што ти је за ових ферија пало ни ум, рече госпођа Соса свом сину, кад јој је после неколико дана саопштио, да ће поново да се упише у осми разред. И Велцзар је пошао у гимназију. Срце му је било о ребра, кад је ушао у то просветно здање и кад се попео на први спрат. По ходнику је било пуно ученика, који су дошли да се упишу. Мало блед у лицу ступи у салу. — Шта је Витомировићу, упита га управитељ. — Дошао сам, господине, да се упишем у осми разред, одговори Велизар.