Starmladi

Отр. 114.

с т а р м л а д и

Вр. 15. и 16.

ЗЕМ5ИЉ.

У Сарајеву је умр'о у земаљској болници после трогодишње тешке боље која га је приковала за кревет, српски хумориста Сава Скарић — Зембиљ. Он је био годинама живи мртвад. Али је тако болан и иреболан нисао у обрану угњетеног Српства оштре и духовите козерије, коју су босански Срби и Мусломани у сласт читали. У свом сатиричном зембиљу, исмејавао је он жестоко босанске куфераше, прдектере и све непријатеље Српства и Словенства. Кад и кад баш није бирао речи, него што реч: што му на срцу то на језику. А није штедио ни нас. Кроз смех п сузе, Свем злу си се смејо, А изроде Српства Љуто си клео. И много смео II много хтео.

Износио је оштром руглу — све наше мане, номодаруша, џентрија — и лажних родољуба Па та вегова истина и ако је болела — сво босанско Српство је у њој уживало и у сласт читало у „Срп. Рнјечи" — Зембиљ Ми смо у нашем листу у последње време скоро редовно у подлистку Савине радове доносили, имајући на уму оне читаоце, где „Срп. Ријеч ' не стиже. Горе му доносимо слику, која износи на мртвом одру Зембиљ ефендију. Нека му је лака босанска земља коју је он толико љубио. И слава му!

У Сарајеву је оевануо жалостан, црн дан. Тога дана да се ком несрећом нашао у Сарајеву, сличне душе Акурта тај би се од радости сав исквасио . . . јер би на свима српским кућама у место њему мрске б"је црвено нлаве беле видио само црне заставе где се лепршају, осим што се на куки др. Лазиној лепрша црно жута ... И плаче сво Сарајево, Срби и Мусломани . . . само се Швабе грохотом смеју. Па да видите плаче и срнски Бога, не за инат Акуртију, него и њему дошло жао што је узео Србима сиротог и толи напаћеног зембиља. — Вог да му душу прости! — Бог да прости ! — Умре јадник ! — Умре! — Вала доста се и мучио. 5 година лежати у постељи. — Бог да му српску душу прости! — Поштено српско срце, зембиљу наш! — Ко ће нас од сада џумбусати, ко ли карати . . . — Вала јест! — карао нас је јако — ама још јаче љубио. У његовом малом срцу обухватио цело Српство, и љуби га, љуби. И опет плачу сви плачу . . . само госпођа земљана се пок®сно смеши. — Гутен моргн, жута госпођо, земљана! Јесте подигли вашу славну гузу т болесног кревета! — Ја, — б'ин фол ау®! - Чекам ди ®ризерка. — Море да вам ми нашу Фризерку гоепођу Уставку пошаљемо. Па ће вам мало лешне удесити ту в а ш у Фризуру ... Не би ишли тако чунави као чудо какво ! Направиће вам и мало к УРЈУ ка Д а вас човек има зашта ухватити и прочупати. А овако вас већ 25 година — од како сте нас усрећили вашим доласком из шванске немож' човек ухватити ни за уши ни за реп. — Хја тез ис со модерн . . . — Море, скунућемо ми мојагоспођо земл^ана с тебе ту швапску и културу и Фризуру, па те мало очешљати с народн >м чешагијом званом : изборница. Има доста зубаца, званих народњака, да те почеше где те и не сврби, моја земљана госпођо, а истребићете и од гада прдекторског, па ћеш бити ко од мајке ново рођена. А место те кошнице што си натркачила на главу, натућемо ти теиелук од домаћег производа устава, а свућемо с тебе и тај џак, што си се увукла у њега, па да простиш и гаћице мораш доле и онда ћемо мало од српеког платна муслиманске широке шалваре навући, да толко не врдаш