Starmladi

Стр. 188.

СТАРМЛАДИ -

Бр. 23. и 24.

Како лаж расте. Онај који се бави каквом епецијалном струком, не може очекивати да му случаји откривају Факта. Мора те случајеве изазвати, тражити, мора правити иробе и експерименте. Тако ннр. хемичар, тако Физичар и тако свако редом, на тако и ја морам правити пробе и експери\:енте на београдскоме друштву. Интересовало ме је да репшм: за колик > се времсна једна лаж може да пласира у Београду и у каквом се обшку враћа ономе, од којегаје нотекла ? То сам ностигао да утврдим на овај начин: Прекјуче тачно у 10 и 17 минута пре подне, срео сам код теразијске чееме госпођу Виду. Пришао сам јој одмах упитао је за здравље и онако немарно, више као уз реч, додао сам . — А ви сте извесно већ чули за г. Мирковића ? — Шта? — учини г-ђа Вида. — Та . . . кажу да се раздваја са женом. — Та није могуће? пренерази се г-ђа Вида. — Тоје чудно, та они су тако лепо живили. А знали те за узрок ? — Не зна се ништа, изгледа да и нема никаквог узрока, него су просто несносни једно другом. Досадило им већ у браку. Госпођа се одвоји од мене и не прође ни десет корака а срете госпођу ГТерсиду. — Слатка моја, баш добро те вас видех. А чусте ли ви Бога вам за то чудо ? — Које? — пита изненађено госпођа Персида. — Па да се Мирковић раздваја са женом. — Не може бити ? — Та како не може, она већ и није код њега, од јутрос је одвео мајци. — А зашто забога ? — Та, не зна се узрок ал . . . биће због оног поручника. Мора тако нешто бити. Тек се ваљада не раздвајају зато што им је досадило у браку. — Па извесно. Е то се не би никада надала. Збогом госпођо, збогом. И госпођа Персида продужи пут у Кнез Михајлову улицу, па ниже „Руског Цара" срете господина Љубу. — Љута сам на вас, — рећи ће му као више у проласку. — Молим ? — претрну г. Љуба. — Та како не би била љута; јуче сте били код мене, ћаскали сте о свему и свачему а нисте ми казали тако важну ств?р. — Коју, молићу ? — Ви ваљда знате да се Мирковић раздваја са женом?

— Боже сачувај, немам ни појма. — Како забога, па цео Београд бруји о томе. Јер знате, није обична ствар, то је читав скандал. Најурио је просто жену из куће, због неког поручика. Ухватио га у кући пред сведоцима, и ту је био читав сукоб . . . Ја не знам све како је и шта је било, ал читав роман, кажем вам читав роман. Гледајте да сазнате детаље, па дођите после подне или сутра да ми причате. — Како не бих заб га. Сад идем у канцеларију и чућу тамо. Ја радпм у соби са тројицом ожењених чиновника. Они су морали чути што од својих жена. Љубим руке, до ввђеља. — Ал не заборавите да дођете и да ми иепричате. — Како би заборавио. И господин Љуба оде у канцеларију, где затече три ожељена чиновника, још нију каФу и разговарају шта ко кува данас за ручак. — Господо, да л' ко од вас што ближе зна о Миркоћићевој а®ери? — Којој аФери ? — упитаће три ожељена чиновника, — Та о брачној, зар ништа не знате? — Не знамо — одговарају једногласно три ожењена чиновника. — Штета а ствар је врло занимљива. Дакле ево у чему је: неки поручник заљубио се у Мирковићеву жену . . . Најзад, вас се детаљи и не тичу, главно је да је прекјуче поручник ушао кроз прозор а Мирковић са два сведока упао кроз врата . . . био је и двобој, јуче ујутру . . . т. ј. није био, него требао је бити. Управо, ја не знам да вам кажем тачно али само знам, да је Мирковић узео жену за руку, одвео је мајци и рекао: „Ево вам је." — Гле молим те! — учинише сва три ожењена чиновника и нестрпељиво дочекаше подне, те сваки својој кући и сваки својој жени. Извесно је сваки на своју руку испричао и то од прилике овако: — Замисли Мицо, ко би то рекао за Мирковићку ? — Коју Мирковићку ? *— Па знаш је ваљда? — Знам је, па шта? — Па ко би рекао да је то тако покварена женска, — Ју, шта говориш ? — Та ваљда је десет пута до сад муж ватао али је човек трппо, ко вели да не пуца брука. Ал сад је већ загустило, отерао је, одвео је јуче са жандармима у Фијакеру мајцв, и рекао је: „Ево вам је, каква мајка таква кћи !