Starmladi

Бр. 3.

— СТАРМЛАДИ -

Стр. 23.

нас баба, које су по тридесет иута нуштале крв, па још нису бледе! вароши, кад се когод разболи, вуку му докторе и трују га биљем из анотеке, на кад болесник умре, родбина се све бречка. Сасвим друкчије је код нас. Кад се когод разболи, ноеимо га врачарама и бајалицама, па кад ове кажу, да му је крај, дозовемо доктора, да нас не би казнили општинари, и наравно: рецепт бацимо, иа гледамо шта ћемо нродати или где ћемо узајмити, да се нађе за даћу, домаћица већ кречи по кући, дајечисто кад дођу гости, да испрате мртваца (ако умре), собу добро угрејемо, па се скупимо по нас 15—20 око болесника, те чим видимо, да почне превртати очи, ми му уклоиимо свећу у руку, а жене иочну заневати. Кад га сахранимо, дођемо на даћу, а после даће сваки на свој посао. И ннко — не падне у несвест, осим — наравно — оних, који су дебље повукли на даћи! Има још један врло распрострањен и чест лек, који се употреблЈава у тешким болестима: од јектике, стомака, врућичине, окобоље, костобоље, ране и других, а то јс: лечеље црном водом. То се употребљава у крајњем случају, што кажу: да буде или-или; ил' па „ову" ил' „ону". И то лечење може више пута да издрже сеоски живци ! А ево како се лечи: болесника стрпају у једну велику кацу, у коју метну жеравице и сасну цинобер, па на то иосаде болесника па малу столицу, па кацу покрију поњавои. То раде пуних десет дана, а за све то време болесника хране само са несланом ногачом т. ј. печеним тестом од житна брашна и воде, а за пиће добије дневно 1—1 '/. 2 боцу неке црне воде из апотеке. Један увек стоји код каце, па прислушкује како болесник кија, кашље и стење, а чим престане, стражар подигне поњаву, да види, да се није случајно „притајао". Кад јадника извуку из каце, а на њему виси кожа, као да је Туђу навукао, тако мује комотна: очи избечио и тако се иреличио, да га ни најближа родбина не би шале нознала, да не зна, да је он! На да видите чуда: скоро сви умру! А баш се савесно лече!! Ја рекох, да ми имамо добар стомак. И то је истина. То зна и најмање дете у селу и поноси се тиме. Кад су неки варошани дошли с породицама у село, деца им бледа, увијена, мршава, жалосна, а обучена као анђелчићи. Уз њих и један малишан сељак, бое, гологлав, у дугачкој кошуљуци. Хвале се варошка деца. Један вели: ја имам нове ципеле, други: ја имам нове хаљине, трећи: ја имам сабљу и добош — па тако редом, док ће један запитати сељачића: а шта имаш ти? — Ја имам бпбу — одговори малиша, па лупну ручицом ио трбуху! А збиља је то била „биба", да би се и најбогатији манастир могао поносити њоме! А напослетку: није ни чудо, што имамо добре стомаке, јер живимо уредно т. ј. по календару. Једемо, кад је чему време: у месојеђе поједемо сво месо и шунке и попијемо вино т. ј. ако га имамо, на чисти понедељник очистимо

зубе, иа до Ускрса постимо. 0 Ускрсу, ко има, закоље јагње, прасе или коју живину, а ко нема, купи мало меса или ако и за то нема, купи џигерице и џогање, па кува паприкаш и ииктије. После Ускрса до Духова, док се копају кукурузи, једемо нечене бупдеве, а о жетви киселе краставце с квасцем и врежу. Кад копамо кукурузе, онда парадајс, а кад беремо, опда помало овчја меса добијемо за кукуруз, и онда нечене и пурене кукурузе, а дотле приспе и живина за клање, па онда њу — нродамо уварош! А каквог ти гада варошани, на још господа, не ноједу! Један мој парохијапнн, сироче без оца, но у добром капиталу, падне у кревет од јектике, паму општина нађе добар кост код једне Швабице. Једаред дође његов стриц к мени: „Господипе, молим Вас, кажите том Никином тутору, да даје новце Штевиној матери, да му она кува, јер ће га та швапска поган сахранити. Све му кува карарабу и иико јело, боже ме ирости све нико лишке... гриота рећи! Па му пржи нике младе нилиће, све батачић, с оироштењем, к'о овај мој прст, па колачиће у сос, него иека да његовој матери, да му кува сарме са шунком п гибанице с лудајом, да мало добије снаге!" Сирома Лала, он нијс поштовао спанаћ ии кохове. Имао је и нраво. Али чим је мати почела Ники кувати сарме, одма је — умро! Још нешто. Ми нетребамо пикакве пилуле за „чишћење" као варошапи. Код иас кад кога заболи стомак. задигне стан од кошуље, на легне иотрбушке на хладну земљу, иа се тако „ночисти" као златан. Ако и то ие номогне, купи чашу пива, изручи унутра четврт киле соли, на то попије. Више нута пије све ни испио, а већ се почне „чистити". Кажем ја, ми смо за то здрави, што једемо ваљана јела: кад радимо у иољу, онда: ваљушака с чорбом и на суво, насуља, кромпира, парадајса, купус слатка и кисела, краставаца, вреже, вишања и тургуња; недељом и свецем то исто, само боље запражено, кадгод и с месом и гибанице у кисело и слатко, са лудајом и сиром; а кад правимо част, онда иаприкаш, печење, супе с месом и сосом од иарадајса, па добро опапрен и горе исечен црни лук, па онда сарма надевена с месом, ниринџом, бибером, ванилијом, а покривена обареним месом, кобасицама, круиним сувим грожђем и ситним жутим шећером, за тим разне гибанице и слаткиши. Ако је пост, а велики светац н. пр. св. Никола, онда: пребран бели насул, посут са крупним и ситним шареним „проминцлама," а преливен најфинијим олајем од белих лудаја; у вече још насечемо по који кисео краставац у њега и по коју главицу црна лука. Све то после заливамо бећарушом т. ј. оном познатом фином ракијом (банатски шпецијалитет), што је наши Чивути без ватре неку, а кошта 26 крајцара литра „на мало", а на „Фртаљ" 20 новчића. Од „чушпајша" једемо само зелени пасуљ, а за „мезе" сланине, кисела млека и млада лука, црна и бе-