Stihovi / Sima Pandurović

СИМА ПАНДУРОВИЋ: СТИХОВИ

НЕМИР.

Устао сам, када Поноћ глува, Бледа, нема, у црноме велу, Невеселе, сиве стазе чува. Поветарац мек по њима дува, У сузама траву теши свелу; Суво грање, жуто лишће нија Шум тајанствен ноћних елегија.

Устао сам да обиђем руже

У свом врту, да видим да л туже“ Судбу света, немилосну тако: Хармоније милогласне круже

4 нијају крунице полако. Месечина. Кроз алеје сане

Туга веје, и шуморе гране.

Ишао сам. Ал' свемиром целим Блед се немар, тиха туга шири; Свет са болом живота се мири; Руже ћуте, покривене белим Сјајем пуне месечине; гране Шуме, моле милост на све стране. Свет покоја вечног чека дане.

Док мирују звезде, стазе, руже, Ја их жалим, оплакујем, волим; Искидане мелодије круже Мојом душом наивно и боно. А часови струје монотоно. Тужбе ветра у гранама голим Са звуцима мог срца се друже.