Stihovi / Sima Pandurović

ПССМРТНЕ ПОЧАСТИ

Мој узор светли што ме чини робом: ја опет живим својим давним добом, Где сија живот безазлен и чедан, Победа нада за тренутак један

И триумф духа над смрћу и гробом!

НЕ

Помирићу се. Ако лежиш -мирно, И с тобом твоје цвеће и лепота, Мртва и горда, краљица живота, На теби свилно одело прозирно

И вео гроба, — једном, у ноћ чедну, (Са болом душе што тужи и грца, Ја ћу ти доћи на постељу ледну,. Ти, мртво драго сломљенога срца.

У хаљинама твојим и у коси Пустићу прошли живот да нам мине, Пустићу вечност да нас тако носи Незнаном крају, бледолики крине,

Над гробом нашим шириће се цвеће. Поклопац неба сандук нек нам буде. Блештаће звезде, ко надгробне свеће, Над росном земљом наше црне груде.

Увијен вољно у самртну тогу,

Са једном жељом, да сам вазда с тобом,

Лећи ћу ћутом украј твојих ногу, Покривен тамом, озареним гробом.

Нећу умрети у влази и студи,

У гробу твоме, у мемли и смраду, Већ с твојим цвећем, и да не пробуди Никад свест нагон животу, и наду.

И као уздах, туга овог света, Штумеће зраком немирно и спретно