Stihovi / Sima Pandurović

СИМА ПАНДУРОВИЋ: СТИХОВИ

И носе искре пламенови ови,

И причају ми моје доба славно, Мистично, светло, с наде ореолом, Проткано срећом, преливено болом, У коме трепти сан живота вечна.

И разлива се ваздухом, и моћно, гров живот мисли, та визија течна, Кроз свест, и нерве, и окриље ноћно.

Живот кроз душу набујало струји. Ја имах вере, и верујем снова.

У мојој души певају славуји

Под хладним небом октобра и зиме. Сањиво дише мелодија нова,

Звук другог света, и ја живим њиме: Контуре земних ствари, среће, беде, Пред мојим духом једнолико бледе,

Мистичне сени вуку ме у коло

Што игра изнад гроба моје среће,

И васкрс свега што сам икад воло Блиста уздањем што ме опет среће На прагу неба и гроба. И струји Младости крв ми по жилама свелим; У мојој души певају славуји

Под хладним небом октобра и зиме.

И над тим колом и над земним свиме (осећам где се моје биће диже Другоме царству, бесмртности душе, Љубављу својом, без мрља и гриже. (Светлосни вали свега ме засуше,

И блудим... али не знам којем крају. Можда где душе у вечности стају.

А доле далек шум света што гмиже.

... Подамном свет је, с иронијом гледан, (Са много блата и са својом злобом. Мој поглед јасан и чистоти предан!