Stražilovo

Зб СТРАЖИЛОВО. БР. 2. 36

„Мало час — нема сат — прошао је туда. Самном се разговарао. Рекао ми: запамтиће, кад те је полио! Па онда оде тамо". „Трива?" питају све комшинице. „ Па он! * одговара Јела, а чуди им се. „Не рекох ли ја?". подвикну Перса. „А шта?" пита Јела, јер она је само при крају чула, где споменуше Тривино име — занела се са својим мислима. „Та знаш, она свађа, па онда је претио и у колу и пред тобом, па туда је ирошао —" вели Перса, ал не довршује, већ слеже раменима и погледа у пожар. „Зар ви мислите —" Јела не смеде изрећи страшну сумњу. „Не велим: јесте, аликозна! На послетку, што да није ? Киван је!" доказује даље Перса. „Тако вам бога, не говорите, шта сте од мене чуле — што да страда човек можда ни крив ни дужан!" Већ јој жао, што се изрече. „Можда, можда! — Ал не бој се — нећемо!" Па ипак су замало знали сви око ватре, да је Трива кућу запалио. Енез разашље кишбирове на све сгране, да траже Триву. Ишли му кући дваред, триред нема га. Ишли по свима крчмама, ишли у велику па у малу кавану — нема га. Као да је у земљу пропао. Тешко њему, да га нађоше. Народ је страшан судија — у ватру би га бацио. Једва га пред зору нађоше и одведоше у затвор. Дотле је ватра угашена и осташе тек два три човека на згаришту, чувајући, да ватра где опет не букне. Штета беше велика. Кров је изгорео, а таван пропао. Истина спасоше ствари, али на тавану пропаде четрдесет мерова жита, што Војинов отац не хтеде продати јесенас, већ чекао, да на пролеће житу цена скочи, а нешто му је требало и за семе. 4. Посде суда. Читав се дан говорило само о ватри и о Триви. Љубопитни сељани једва дочекали зору, да виде суд. Искупило се света пуна судница, а још их много било у авлији, задоцнили се, па не добише места. Испиташе сведоке, што видеше свађу у колу, што чуше Тривину нретњу.

И Јела мораде казати, што је знала. Зазорно јој било, али не имаде куд. Истераше судије народ напоље, да се посаветују. Саставише пресуду и прочиташе је. Триву пустише, јер нема доказа, да је паликућа. Човеку без осећаја то је доста, да каже: нисам крив. Ал у кога је меко срце, тај друкчије разуме оно: пушташ се, јер нема. доказа против тебе. Светина дочекала Триву, кад је излазио из суднице. Било ту народа, све се гурају. Трива је блед, посрће. Уклонише му се с пута. Боје се, да се о кога и не очеше. Никога није видео, а није их баш ни гледао. Ишао је напред, куд било. Сретали га људи, сретале жене. Нико му не рече речи. А пре! Но свеједно. Он их и тако не би чуо. Деца, чим га видела, беже. У њему је врило. Ишао је напред а мисли. Јадно му мишљење! И не домисли једну мисао, а искрсне му нова. У бунилу је. Све му се чини, то је сан, пробудиће се. Не може бити, да он невин страда . .. „Изгледа, да то није ништа", говори у себи. „Закон ме пушта —јадно пуштање! А не рече ли суд оним „нема доказа" да сумња? Па тек свет! Свет не сумња, свет зацело мисли: ја сам. Ај, ај, свете, пакосни свете!Ти си рђав па ћеш пре рећи: и сваки је човек рђав, него што ћеш му држати сграну. Знам те, свете, знам! Ти ћеш ме се клонити, јер сам сад бела врана — та за бога, ја сам паликућа, био сам у аришту. Мене жигосаше! Свачија врата биће ми затворена, јер сам био робијаш. Деца ће на ме прстом показивати: паликућа! Мајке ће одојчад плашити, кад прођем сокаком: паликућа! 0, боже! Шга ти тако скривих ? . . . Ал ниси ти!Људи, људи су!Кажу: закон. Шта је закон ? Ледена санта, као зими санте у Тиси. У закона нема срца, нема душе. Он не зна, шта је срце, шта је душа. Немилостиво забоде човеку у срце нож, па га пусти: иди, нема доказа! А што ми је отровао живот, узео душу, то је ништа. Ко ће мени то вратити? Зар оно ваше: нема доказа ? .. . Кажу, паметни људи пишу законе. Паметни можда, али зацело људи без срца, јер су им закони тако немилостиви. Дајте ви мени законе од крви и меса, као што смо и ми, па