Stražilovo

67

СТРАЖИЛОВО. БР. 3.

68

шла ме саму. Рекла ми: Војин им казао, хоће да ме проси, тамо доцније, кад их пређе мало несрећа. Она говорила с мужем. Мислили су и овако и онако. Њима треба газдачка девојка — упропасти их ватра. Пре ватре не би они речи рекли, а сад је друго. Па ми онда скоро кроз плач каже: ти си добра девојка, паметна девојка; да имаш толико, колико да пола штете покрпимо, па би добро било; овако ваљда нећеш, да ми под своју старост сиромашимо и пропадамо; ти ћеш казати Војину: не волиш га, или шта већ знаш, само да те заборави то ћеш нама учинити! И ја сам пристала, Триво, приетала, а срце хоће да ми пукне! Боље је, да ја сама страдам, него они сви." Догод је причала, сузе су јој текле, као да није никад плакала. „Теби је жао, што си пристала?" „Није ми жао. Та ја га не бих ни мало волела, кад би му несрећу желила! Али ми је жао, што то тако мора бити, жао ми, што сам сирота." „Знам и ја, како је то тешко, кад нешто хоћу, па не може да буде. 0, знам ја то, Јело, добро! Него не бој се! Само ми кажи, да ли ме заиста волиш као брата?" „Па како бих ти причала, што ником нисам?" „Добро! Ти знаш, ја имам овај кућерак, имам два ланчића земље — то сам поштено стекао. Узми то па буди сретна!" „Како? Зар ти мислиш, да ћу ја милостињу примити?" „Брат сестри не даје милостиње." „ Али свет !" „Шта се света тиче моја тековина? Ја је немам коме оставити. Зашто да ја не смем својим имањем усрећити девојку, што је волим, то јест, као сестру? Веруј, свет ће рећи: стекао је души у рају насеља!" „А зар мислиш, да би на то Војин пристао? Шта би ми он казао? 0, нећу никада!" ,,Онда ниси истину рекла, кад си рекла: волим те као брата! Сестра се не обазире ни на што. Она зна, да јој брат срећу жели. А после, ја ћу у тестаменту рећи: за то ти остављам, што си ме задржала, да не дођем себи главе, те да душу не огрешим." „Али, за бога, шта ћеш ти?" „Ја? Ја сам ти тешко болестан. Да бог да, да сутрашњи дан доживим — па шта ће ми кућа, шта ће земља?" „Ја нећу, да ти умреш!" Трива се насмегаио.

„Јело, Јело! Има много гата на овоме свету, гато ми нећемо. Нађе се нека силнија рука па оиа све уради, како је њој воља, хтели ми, не хтели. И ја сам нешто хтео, али ми та рука не даде. Луд сам био, што сам на то и помишљао. Али сви смо ми себи најпречи. Требао сам помислити: није то за мене прилика; у мене је двапут толико година . . . Да, тако сам требао, али срце је срце . . . Па томе није она крива — тако је ваљда морало бити . . . Кад не могу ја, нека она буде сретна. Она мора бити сретна! Млада је, лепа. Страшно би било, кад не би била сретна . . . Ако јој ко срећи на пут стане, ја ћу се дићи из гроба, повампирићу се, па тешко њему, тешко! . . . Видим је — венац јој на глави — води је девер подвикују, певају сватови. Она се смеши, лнце јој ведро — сретна је . . . Само нема Триве, да удеси гајде — не свирају више његове гајде сватовца. 0, како би га он засвирао! Па тек коло! Исто онако, као што ти је свирао, кад си до Војина играла, исто онако, као онда, кад није знао, да ти . . . Мани њега, не помишљај на њега! Он је сретан, јер си ти сретна!" Трива се занео, па не зна за себе. Јела је најпре зачуђено слушала ове испрекидане му мисли, па је све дубље загледала у ову душу, у ово срце. Она је разумела ту љубав без наде, без успеха. И она паде на колена крај њега и наслони главу на постељу му и, гугаећи се сузама, прошапуће: „0 добра, о племенита душо!" Тај дан после подне дозвао Трива бележника и два суседа — написао је тестаменат. Све је своје оставио Јели. У вече је издануо, мирно, лако. Леп му беше погреб. Није се женио, па су му и круну носили, ма да је имао близу четрдесет година. На сандуку му биле гајде у црноме — наредио је, да с њиме саране и његове гајде. Испратило га по села. Мало кога није он који пут пратио, или му свирао о крсном имену, у сватових или на другом весељу. Много је око засузило. Највигае је плакала Јела. Чудили се, гата јој је? Само је она знала, загато плаче. На две недеље после Ускрса венчали се Јела и Војин. Свекар је у добога дао разгла-