Stražilovo

<39

СТРАЖИЛОВО. ВР. 3.

70

сити: ко има вољу, нека дође у сватове. А већ родбииу и прве људе позвао је коњаник. Жена му добила баш пред свадбу неки тал — умрво јој некакав брат, а она најближи род, па њој припадоше педесет ланаца земље. Лако су сад могли правити тако велико весеље. Млада је истина сва сретна; али ипак, кад Београд 1884.

се ухвате у коло а засвира свирац Нова — после Тривине смрти дошао он у село — она се тек мало сневесели. Кадгод је Јела изашла на гробље, увек би отишла и Триви на гроб, да му за спокој душе очита „оченаш". Мита Живкопић.

НЕСРЕТНА ДЕВА.

роз прозор се промолила, Јамишљено гледа доле: Тешка ли је туга свила, Тешко ли је живот боле!

Шта те тако тешко свлада. Селе моја, момо сетна? Тако дивна, тако млада, Зар ти ниси, ниси сретна?

Кажи јаде, што те ломе. Сваком болу има лека: У животу шареноме После јада срећа чека . . . * Залуд, момче, речи твоје. Не лечи се ова рана: Што је било, умрло је Ја сам дева саморана.

РАЗНИ ПУТЕВЕ ПРИПОВЕТКА МИЛАНА САВИЋА.

II.

ж позоришноЈ гардероби, у одељку, где се ^^Шглумци пресвлаче, костимишу и маскирају, -^оило је доста живо. Водила се реч о представи, о драми, о критици. Није било глумца, који није био на страни садругу своме, увређеноме Дражићу, и који није разним, не баш питомим речима осуђивао неумесно замерање критичара у „Заточнику". Гдекоји су предлагали, да му се импровизацијом освете; други су били опет за то, да се на позорници владају којекако, бајаги, није вредно добро глумовати, кад им се не одаје признање; трећи су опет предлагали, да се баш зато ваља узети на ум, и добро играти, да докажу критичару, да му примедбе и не зарезују, и да су узвишени над тим дневним замерањем, и да као уметници своје чине. Дражић је одобравао ово носледње већ само драми за љубав, а на примедбе, да се и не зна, ко је писац, одговорио је, да њих као уметнике везује идеја а не ситно сплеткарење и личност. И он је са својим назорима одржао превагу. Међутим се двораиа све већма пунила светом, и далеко пре почетка била су заузета сва места. У другој клугш седео је Влајковић са жепом и са кћерима, до њега Живковић са својом ћерком, а до Љубице седео је Милић. Машић је био неко-

(Наставак.) лико клупа даље, у друштву са својим колегама. II о свој дворани разлегао се жагор, као свагда у оним тренутцима, кад публика нестрпљиво очекује, да се дигне завеса и да се отпочне представа. Свирка је већ удесила коју арију, али се жагор разлегао све даље, док редитељ није дао знака, да се завеса дигне. У један мах завладала је тишина у дворани, и сваки је упрво своје очи на позорницу, да са бољом пажњом прати радњу на њојзи, те тако да у себи промери, да ли је имао критичар гграво или не. Глума се отпочела, и одмах иосле првих призора могло се у публици приметити неко демонстративно кретање против критичара а у хатар непознатоме писцу. Машићу је то годило, и радост његова ако се и иије могла познати на лицу му, одсјајивала се бар у великим, сањалачким очима његовим. Кад се свршио први чин, и кад је завеса пала, нашло се неколико њих, који су писца изавипали, ма да није, осим Даринке, Љубице и Милића нико знао, ко је писао ту драму. При свршетку другог а особито трећег чина, где је глума на својој висини била, подиже се бурно пљескање у славу пишчеву, тако, да се редитељ морао показати, да се захвали у његово име. Али то гдекојима није било довољно, они су захтевали, да се