Stražilovo

СТРАЖИЛОВО. ВР. 3.

покаже сам писац, јер су хтели, да га познају. Али Машић је седео мирно на свом месту, и само је по кад кад погледао тамо, где седи Даринка, да јој бар очима захвали што није клонула духом,те је тако и у њега улила повереља. Кад је публика видела, да се писац баш неће да покааке, она је изазвала глумца Дражића, да тако посведочи своје добро мњење и о глуми и о глумцима, и да ода негодовање према критици. Милић се на то само смешкао, и можда је у себи био уверен, да публика има право, оиет зато није руке ни макао, кад се име „Гојко" чуло, већ само је онда аплаудовао, кад се Дражић показао. Драгиња је мирно, с обореном главом седила на свом месту, и неки блажен осмех преливао се преко лица њеног, што је била сведок Дражићевом тријумфу. Није смела ником погледати у очи. а најмање глумцу, који се са скромним смешењем захваљивао публици на изазивању. У истом расположењу дочекала је публика пети чин „Мученика", и кад је и овом био крај, понови се аплауз. Али ни овом приликом није се иисац показао, и публика се разишла а није задовољила своју радозналост. — Јесам ли вам казала, говорила је Љубица Милићу, кад су ишли кући, да ће се публика противити вашој престрогој критици. У место, да сте постигли што сте хтели, постигли сте баш противпо. Нико неће сад Машићу избити из главе, да није песник. А, право да вам кажем, ја бих га сама у том храбрила, јер искрено вам признајем, да ми се драма баш допала. Сад је ред на Даринци, да ликује. — Нека ликује, одговори Милић, ја опет остајем при свом уверењу. Па ма ми не дали ни ви право, ја ћу своје терати и надаље. — Али немате право, рече Љубица, та драма показује баш одлучан песнички дар. — Не кажем, да не показује, правдао се Милић, али је оно поље много важније, на које га хоћу ја да изведем. — А зар је писање ваљане драме баш таква дангуба? запитаће Љубица. — Политично је поље важније. бранио се Милић. — Немојте говорити баш тако, примети Љубица. Та и данас се спомињу песници из најстаријег доба, а ваш данашњи уводни чланак отиснуће већ сутрашњи у заборав. — Не лежи политична борба само у уводном чланку, рече Милић живо, он је само оружје, тек стрела, која ипак може ранити Он је уједно и ме-т лем за оне, у чије име говори, тек само кап, али ипак вида. Иојезија је, госпођице, за мирно доба; али за овакво, где нам је иебо натуштено громо-

вима, који се сви устремили на нас, најизлишнија је ствар. Ми требамо војнике а не трубадуре. Та знам ја, госпођице, да ми не замерате озбиљно. Љубица није одговорила ништа на те Милићеве речи, као да је осећала, да има нешто право, и кад су дошли до њеног стана. топло му је при растанку стисла руку. Милић је разумео тај опроштај, и подигнутом главом упутио се у гостионицу, да нешто вечера. На путу се састао са Машићем, који је такође с неким поноситим одушевљењем корачао, јер му је неколико тренутака пре тога Даринка такође топло стисла руку, у знак, да се радује с њиме заједно, што је одржао мегдан у тој борби. Машић је тек овлаш поздравио Милића, и наставио је свој пут. Овај пак насмегаио се само на тај поздрав и одмануо је руком, као видеће, чија ће бити крајња победа. У гостионици затекао је Милић велико друштво; један део публике из позоришта дошао је амо, да се прихвати а у.једно и да настави разговор о представи. Разговор, који се водио живо, престао је на који тренутак, кад је Милић ступио у дворану, и наставио се тек само по мало, из почетка лагано и тихо, а доцније тако исто шумно као и пре. Милић је сео за омањи сто, за којим је седео само један гост, и наручио је вечеру и вина. Чим је сео и чим се поздравио са својим суседом, почео је овај одмах разговор с њим. Говор се врзао око представе, и Милић је морао приличну порцију замерака прогутати. Он се правдао, како је могао, говорећи, да је критику добио од особе, коју није могао одбити, и за тим настави: — Немој ми даље замерати, доста ми је већ. Дођи ми сутра у редакцију па ћу ти саопштити гдекоје појединости, а сад ме остави на миру, и тако ме гледе сви, као да би ме појели. Ти си ми стари пријатељ а уједно си и лечпик, па кад ти кажем болеспо стање неке ствари, одобрићеш моју медицину. Лечник Лукић климну главом у знак, да се саглашава с речима свога друга. Међу тим је разговор за великим столом бивао све живл^и и живљи, и кад се у неко доба појавио Дражић, буде бурним „живио!" дочекан. Дражић се хладно и одмерено јави Милићу и Лукићу, и седне за тим за велики сто, где су се столице већ помицале, да му паправе места. Наскоро иза Дражића дођоше још неки глумци и глумице, госпођица Мара Путникова, прва љубавница, у друштву са глумцем Станићем и његовом женом, и пошто не беше нигде места, осим за Милићевим столом, седоше за тај, поздрављајући све госте редом. За великим столом водио је Дражић велику реч.