Stražilovo

73 Тврдио је, и наглашавао је своју тврдњу и живим речма и живом мимиком, да није ни вечерас ни у длаку друкче а камо ли боље приказивао главнога јунака. него што га је приказао последњи пут. Он је бапг на то пазио, а што га је публика изазвала, то је знак, да му игру одобрава и да се не слаже са неумесним и заједљивим примедбама у „Заточнику." Милић је само ћутао на те речи, и мирно је наставио своју вечеру, ма да је знао зацело, да се то све односи на њега, и тек само је по коју приметио својој комшиници, глумици Мари. — Вас критичаре мора човек или задобити или застрашити, говораше Мара. — А како то? запита Милић и насмеши се. — Нама глумицама не стоје средсгва сурове силе на расположењу . . . поче Мара наново. — А језик? запитаће доктор Лукић. — То је вештина, коју нема свака, и од које се критичари могу извући тако, што не долазе у додир с дотичном вештакињом, настави Мара. — А ко вам каже, госпођице, да сам ја писао данашњу оцену? запита опет Милић. — Та изашла је у вашем листу, а то је доста, и кад се писац не именује, поси уредник одговорност на ееби, нриметиће Станић. — Па добро, узе реч Лукић, нек је тако, мој пријатељ узима на се одговорност. Али, настави и окрене се глумици Мари, још нам ие рекосте, каква средства стоје вама на расположењу, да отклоните нападаје од стране критичара? Глумица се на те речи насмешила. — Управо. не би требало, да вам их одам, рече и погледи кокетно Милића и Лукића, јер нам онда у часу потребе неће бити од користи. — А! примети Милић, реците нам их слободно, ми вас нећемо одати. — Ни на који начин, дода Лукић. — Наше је средство сасвим обичио, природно, рече Мара, а зове се: кокетерија. Лукић нагне главу мало на страну и подигне обрве, као да је хтео тиме рећи: има нешто у ствари. Милић се пак само насмешио и одмануо руком, као да му не верује никако. — Ето, ја сам рекла, да нам средство губи своју моћ, чим се сазна, рече Мара. Господин доктор као да му верује, а ни ви не бисте, господине уредниче, смејали се тако поуздано, да вам га нисам одала. — Госпођица има нешто право, примети Лукић, и ја признајем, да је то средство моћно, особито ако га употреби примамљива појава. Бадава, ми људи зависимо свагда од лепе појаве, од умиљатог

74

погледа и од чаробног смешења. Признај, Милићу, да је тако! — У главном признајем, да госпођица има право, рече Милић, али се то не односи на сваког. — Боме на сваког, рече сад Станићева жена, и знате ли, ко нам је најпоузданији савезник ? — Болео бих га знати, рече Милић. — Ваша сујета, одговори Станићка. — Хм, примети Лукић, има нешто у ствари. Ми смо до зла бога сујетни, па што је најчудноватије, и не знамо, да је тако. Ми само опажамо учинак, а за прави се узрок и не распитујемо. А тај лежи баш у нашој нарави. — На мене не утичу милокрвни погледи. рече сад Милић, пре бих се још поклонио разлогу. — Хм, као да природа није најбољи разлог, примети Лукић. За другим се столом мећу тим развило весеље. Дражић је отпевао неколико песама уз бурно одобравање осталих, који су у њег& гледали као у неко више створење, а Дражић је све -то примао као данак, који му припада, и само је по кад кад, онако испод ока, погледао на Милића, као да му је хтео рећи: зар не видиш! Милић није ни пазио на оно, што се за другим столом збива, он се упустио у разговор са својим друштвом, док није дошло време, да се иде кући. С њиме заједно пошао је и Лукић и цело друштво, што је за тим столом седело. При поласку приметио је Милић, да га прати неко мумлање и да се Дражић није ни осврнуо на њега. На улици саопшти то Лукићу и осталима, али више у шали. — Ето, господине, рече на то Мара, то су средства, којима се глумци свете. Да смо остали дуже тамо, док су се главе мало загрејале, могли бисте чути можда и коју крупну реч. — Према себи имам уза се своју добру савест, одговори Милић, а према њима своју батину. — Њих је много, примети Станићка. — Не страшим се ја ни мало веће силе, рече Милић поново, а то показујем у своме листу. Нек је влада, нек су поједини занешењаци против мене, уза ме је моја чиста савест, моје уверење и народ, за који се излажем свакој опасности, и који ме за то својим поверењем одликује. Остало ме се не тиче ништа. — И бог вас живио, рече Станић топло. Но ни Дражић није ваш начелни противник, па ни они за столом. Он је само лично увређен, дирнули сте му у најтугаљивију рану, у глумачку сујету. Именујте писца оне критике, и видићете, да ће он први потражити ваше пријатељство. — То не могу, одговори Милић одсудно, и пре

СТРАЖИЛОБО. БР. 3.