Stražilovo

75

ћу сносити његову срдњу, него што бих се о дискрецију огрешио. Али ево нас пред вашим станом. Лаку ноћ. — Лаку ноћ, рекоше му и остали, и он се са Лукићем упути даље. — Сутра те чекам, рече му још при растанку. — Доћићу, одговори Лукић, и пријатељи се разиђу Док су ови у гостионици проводили, дотле је Драгиња Влајковићева пробдила у свом кревету. ћутке и замишљено, каква је била и у позоришту, дође кући, и не хтеде се упустити са сестром својом ни у какав већи разговор. Али је и Даринка била обузета својим мислима. Њој је јако годио Машићев тријумф, и једнако је мислила на вечерагању нредставу, те тако није ни приметила промену у нонашању сестре своје. Она је већ себи нацртала, како ће сад Мапгаћ и пред цео свет са именом својим моћи изаћи и како му може рећи, да је он писац те драме. Како ће онда уживати, и како ће се поносити њиме. Онда, и Даринка је поцрвенила и нехотице, онда ће јој ваљда смети рећи, што до сад није смео, а то је . . . . А Ма-

шић њу љуби на сваки начин, то нема сумње. А она? Ох, како га љуби и она! Занешена тим слатким мислима, није Даринка ни осетила, како је заспала, заспала са блаженим осмехом на лицу. Али у другом кревету била јој је сестра још будна. Њу није могло занети осећање, какво је заносило Даринку. Она је само осећала толико, да јој срце живље куца и да јој глава гори, кад се сети — Дражића. који ју је вечерас одсудно задобио, ма да није ни слутио о том. Сирото девојче гледало је у ненадну љубав пред собом, а опет је тако било у неком милом страху, да своју наклоност себи није смела ни да призна. Како је љубав саможива! Њојзи није доста само љубити, она хоће и да буде љубљена. А у том смислу има и право, јер само у међусобној љубави лежи јој прави задатак њен, права њена цел. Доцкан, кад су петли већ наговестили зорин сјај, заспала је Драгиња. Али јој сан беше немиран а она се често трзала иза њега. И ■ утра дан, док је Даринка била свезка и весела, била је она уморна и као попијена. ^Нлставиће се.) г тхл

ГДЕ СТЕ...

де сте, дани златоткани, Где сте, часи слатки, мили, Куда сте ми тако рано И прерано одлетили?

Где си, душо мила моја. Где срдашце твоје мило? Што је негда — све до скора Само моје, моје било. Башахид 1886.

Где погледи ока твога, Где су речи слаткогласне? Код другог су — тако чујем Гечи тужне а ужасне. А зар љубит' другог можеш, К'о што пегда љубља мене? Не мож' љубит', док у срцу т' Име моје, лик не свене. Ив. МартиновиК.

НАЈСТАРИЈЕ СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ УДОРЕђЕНЕ ОА БУГАРСЕИМ,

ођимо даље, и растумачимо речи: „ На чем ћемо Бога молит' за старога бадњ а к а, з а м л а д о г а б о ж и ћ а, б о ж и ћ баје по свем свету." Чули смо већ, да се у бадњаку замишља стари бог светила: Перун. То потврђују и речи из чешке песме: „коледа, коледа, дједку деј оришку к сњедку. Рекосмо већ, да су ораси Перуну посвећени, дакле ево и овде се ораси дају дједку, бадњаку, старому богу светлости.

(Наставак.) А сад се моли за м л а д о г а б о ж и ћ а. Шта се може разумети у „младом божићу"? Опет сигурно лице. То нам казују и сами обичаји божитњи, који нас упућују да мислимо на младога бога. Паи сама реч: б о ж и ћ није ништа друго, до ли мали б о г, као што се каже за мали нож — ножић, рог рожић тако и б о г — б о ж и ћ. Па и колеђани певају домаћипу, кад иду у очи Божића од куће до куће, да му желе: да кра-