Stražilovo

СТРАЖИЛ0ВО. БР. 3.

ким увеличањем видимо, и која је или округла или д-угуљаста. Округле бактерије аовемо микрококцима (шјсгососспз) а дугуљасте микробацилима (тјсгоћасШпз). Умножавају се дељењем т. ј. ћелијица се на среди све више и више сужава, док се не подели на две половине, од којих свака засебан даљи живот води. За 20—25 тренутака се број тих ћелијица при топлоти човечијег тела удвостручи. Врло су дурашне па могу и најнепоспешнијим упливима одолети. Тако им не шкоди ни јака топлота ни хладноћа, и при свем том, што им влага јако годи могу и у највећој суши да се одрже, само што тада обамру, животна им снага за то време престане; но чим добију влаге — и после врло дугог мировања — поново оживе. Усљед те своје дурашности налазе свугде опстанка и мирују, ако нису згодне прилике, а са највећом се брзином сгану множити и ширити, кад ове наступе. Противно осталим биљкама, ране се ти најмањи створови само преуготовљеним органским супстанцијама, а те налазе само у другом каквом телу, од ирироде су дакле упућене на мукташење. Те органске супстанције, што им као рана служе, особито им годе, кад су већ мало покварене, или у трулеж прешле те се у њима могу и одгајивати. Многи лечници-научењаци посветили су цео свој век испитивању тих заражљивих гљивица путем намерних одгајивања и доказали су врло дуготрајним, мучним и опасним ексиериментима, да свакој заражљивој болести одговара особена таква гљивица, која мора да удре у тело, па да се ово окужи. А којим путем ? Видели смо, да су те заразне гљивице врло мале једноставне ћелијице, које тек 1000-струким увеличањем можемо видети, морају дакле бити и врло лаке. По томе је и најмањи ветрић довољан, да их са места постанка им разнесе свугде по ваздуху, а ми их са ваздухом неприметпо удишемо. Из ваздуха могу да иадну на разне ствари — неизмерна дурашност њихова одржава их на сваком телу — па и на јелу и пићу. Јелом и нићем можемо их дакле такођер прогутати. А могу на том лету по ваздуху пасти и на какву рану нашу и непосредно крв нам окужити. Прво се најлакше може догодити, треће се врло често догађа, а друго оно т. ј. да заразне клице јелом и пићем увађамо у крв. многи научењаци не признају. Кад је прилика за удирање тих ситних биљчица у наше тело тако свестрана и лака, како то да нема увек редња, и да много више људи не пате од болести, што се у редњама нојављују? Као што жито и зоб или ма какова друга биљка не роди на свакој земљи једнако, тако ии ове мале гљивице не доспевају у сваком телу једнако. Није достадауђу

у тело, морају у истом наћи поспешне околности за свој развитак, тело то мора имати расположења — (ИзрозШоп — за одгајање њихово. Но и поред расположења не оборе човека, чим удру у њ. Морају ући у извесној множини или се у телу намножити до извесног броја, па тек кад је тај број постигнут, тек онда стровале човека у болест. У човечијем телу налазе те заразне клице — као и свако друго страно тело — на врло јак отпор, који по што по то хоће да их истисне, па тек кад је тај отпор савладан, онда је човек њихов; жестока је то борба између тих заражљивих ћелијица и ћелијица човечијега тела, и тек победом заражљивих пада човек у болест. Време борбе те, што међутим прође и за које се човек обично не осећа хрђаво, зовемо временом нападаја — тсићаћоп — које за сваку заражљиву болест траје известан, но ра.зно дуг број дана, по отровности — ујпЛепг — заражљивих клица и ио отпору, на који наиђу у нападнутом телу — по расположегву. На ком основу говоримо о јачој или слабијој отровности — вируленцији — заражљивих клица? Гдекоје редње једне исте заражљиве болести врло олако прођу, мало њих оболе, и већина оболелих оздрави — доброћудна редња — а другом се приликом врло многи разболе и об^лели умиру као мушице — злоћудна редња. Тумачимо ту појаву тако, да заражљиве клице при извесним, нама за сада још већим делом непознатим, нриликама прилагодом добију јачу бујну снагу, па да усљед те јаче бујности мање њих могу одолети им; а експерименти горе напоменутих научењака посведочавају у пуној мери то тумачење, и доказали су, да у већини случајева треће колено тих сићушних створова постигне врхунац своје бујности — отровности. Човек, који препати какву заразу, обично је по други пут не добије, изгуби расположење за тузаразу — кажемо да је проражен — ДигсћбеисМ. То се држи и за оне особе, које су у непрестаном домашају разних заражљивих клица (лекари, нудиље, болничарски послужитељи) а не разболе се — неприметно се проразе. И урођеници предела, где увек имаде неких заражљивих болести, мање оболевају од истих, него пришелци ; прилагодом изгубе расположење за њих. На искуству, да заразе обично не дирају оне, који су их већ једном прекужили, у свези са мало час споменутим својством заразних клица —■ јача и слабија бујност — оспива се каламљење заразних болести на здраве, у намери, да се проразе, те да редњу, која би наступила, лакше поднесу или сасвим избегну — заштитно каламлење. Засада каламимо само богиње у том смислу, а у најновије доба но-