Stražilovo

185

СТРАЖИЛОВО. БР. 6.

ла. Са тих разноликих елика и прилика свак ће спазити, како сила и варварија турска ие могаде ни за толика века потрти у души српској особиие српске и врлине! А да не дуљимо на широко разглагоља свог дај да места овде начинимо часком љему, иисцу самом, да се из његових рођених речи види, шта је књизи овој смер и шта у њој има за прочитање и сазнање: „Ево ме опет међу вас — наговести писац у огласу ове књиге своје — драги познаници. да се иоразговарамо, ца се иошалимо, да се пасмејемо, и да се- — аоразмислимо . у Међудневицу уносимо разне појаве из иародног живота; уносимо шалу и пошалицу; а ако се у којој шали нађе повећи део истине, од тога никога глава неће заболети. Међудневица, се не иружа иреко граница леаиж сриских земаља; она не излази из оквира народног живота: она описује појаве, слика слике, које су или накит, или руг, или просто обележје народному животу. Она се радује у радости нашој, весели се у весељу нашем, тугује у тузи нашој; чак и ране наше испира' или благом сузом учешћа, или љутим млазом шале и подсмеха : које кад брже лечи! Може се пека прича, или нека белешка, учинити неком и опора; али зато не могу бити крив ја, који иричам, или бележим, него живот, који тка таку тканицу." И то своје обећање испунио је писац у књизи тој ево у овим чланцима, које краћим које дужим — и ми их ето ноименце бележимо ради лакшег прегледа: 1. Сгара иисма из нових крајева. Иисмо I. од Београда до ПараЉ.та. Писмо II. од Делиграда до Торице. Писмо III. о Нишу и о Нишевљанима. Писмо IV. о Турцима. — 2. Драга дража од вере. — 3. Пустињик у Космају. — 4. Први штаи. 5. НесреЛа од самоЛе. — 6. Низ сеНања: Са сабора — Нз суда — Нз двора. — 7. Неколике новине у Србији. — 8. Хајка. — 9. Кврга. — 10. Под орасима. У то десет одломака, ил управо у нетнаест на броју — уведе нас вредни књижевник тај: у оним писмима својим најпре у лене крајеве данашњега краљевства Србије, од Београда до Ниша, казујући нам у кратко, што је најпрече да сазнамо онуд по науци географији и етнографији. То исто учини ои и у одломку у броју 7. у „Неколике новине", које је, узгред рећи, и зарад допуне местимице великом делу његову: „Кнежевини Србији" и т. д. У оним другим, право вели, сликама — изнесе нам нисац чист овејани живот народа нашег, онакав какав је, казујући то сне разговетно и лепореко, како мало ко у нас уме у књизи да беседи, додајући,

где је год затребало, своја красна размишљања; исто тако цртајући лепоте места и крајева, да их, мислиш, очима гледаш на доистанск >ј слици каквој уметника којег сликара на гласу. Ово двоје и једно и друго прави је зачин нрекрасном, свеколиком причању и казивању слика и прилика у књизи тој. Кажу: вештина је згођена и погођена природа божја; уметник је, вештак је, било које врсте леие уметности, ком је богодано, ту моћ духа и дара божанског да у својој власти има и на свет изнесе и прикаже другима. Вештина се огледа у малоти исго тако као и у великоћи. Применимо-ли мисли овеи речи на казивање и причање М. ђ. Милићевића — без зазора рећи смемо, да је он прави уметник у овом свом послу књижевном. Суд овај суд је и многих других у нас судија и припознавача приповедачког рада М. ђ. Милићевићу. У слици. број 6. онде, поименце: Нз двора (страна 234—248.) приказан је ено бесамртни кнез-мученик Михаило онако дивно и изнета нам блага слика његова — мислиш, кад читаш, очима својим гледиш тога светлог, никад непрежаљеног владаоца земље Србије. У приповетци : Драга дража од вере (на страни 127 и т. д.) сасма истинскинам нацрта иисац речма три архијереја српска и суд им „брату свом по Христу" владици Тарви (без метатезе, преметнутог слова: Гаврилу.) Ко је, ма и једанпут само прилике имао те људе да види и с њима коју дапроговори — рећи ће: Е ништа друго, већ само казати их по имену, па да их свак позна по тој слици и ирилици. Не можемо на ино, да не наведемо овом приликом две три о тумачењу речи брат ио Христу , како то писац казује на страни 123. ево од речи до речи: „ Три архијереја, три ио Христу брата, седе и суде четвртом архијереју. своме брату ио Христу. У људским језицима има доста речи, које гласе једно а значе друго', али ~ће их бити мало, у којих би то двоје било толико суиротно, као што су суиротни глас и значење уречи брат међу калуђерима'. Калуђери се зову браћа, а нису ни од једног оца ни од једне мајке; зову се бра%а, а чим метну на главу црну каиу, одмах иресеку везе са својим ирети/има, отуривши чак и ирезимена оцева својих; зову се браЛа, а живе не салм као да нису браЛа,, него као какви злотвори! Само се у манастиру може десити. да болесган брат сву драгу но~ћ скаиава од жеђи зато, што му је „брат" (не било га!) у вече навалице иреврнуо крчаг с водом; само у манастиру може да се види, како болесни брат издише, а здрава, браЛа извлаче исиод њега иостељу, и иииају му иод мишкам.а, да