Stražilovo

171

СТРАЖИ.ЛОВО БР. 6.

172

мати, а ти мој син. И ти си леп дечко, ал да си мене видио, кад сам још девојка била. Е па како се сад игра, па каква сам ја била не само девојка већ и млада. Као мл&да ишла сам у мало коло у вунепим ил цицовим хаљинама, на глави црвена свилена марама у шепут везана, а опет у велико коло — свилене хаљине, на глави златна капа. Имао ко шта на мени и видити. Еад сам играла, господа су у ме гледала као у какав урнек од женске. Ту су шамије, цеге све летале на мене. И отац се твој у мене загледао, и мислим, да није самном постидан. Но да те нешто питам, је-л, ти волеш ту Љубицу Свирчеву, није ружна девојка, само је за те мала; ипак је волеш, де, би ли је за жену узео, кажи ми право; је ли да је волеш, је ли да се милујете? Кажи ми право. Кад то Пела изрече, наже се лактом на Милоша. — Та волем је, ал не за право, с њом сам се још као дете играо, ма да сам о годину старији. Милош удари песницом о сто. — Та опет је волеш, видим, ал право ми кажи, би ли ти њу узео, да је само од твоје воље? Милош опет песницом удари о сто, и насмеје се. — Ха-ха! Ала си ти смешна, мати, а ко не би лепу женску волео? И ја је волем, но не могу је узети. — А зашто? — Зато, јер морам бити катана као мој бата, Иваи. Кад у колу играм, сви ми пркосе и у поскочицама сви ми кажу, како ћу и ја бити катана као мој бата.

— Немо.ј да си луд. Та ти си леп, здрав момак, да ти пара нема, исти ћеш бити као мој Светозар, зато те тако и волем. Пела то изрече и опет га пљесне по плећих. — Па онда отац не би ми ни дао узети је, сирота је, отац свирац — гајдаш, тражи он мени из најбоље задруге девојку, па што ћу сад? Милошу говор иде већ потеже, очи успаљене, од вина збуњен, већ не зна да прослови даље. Уздане па ћути. Пела гледи у младоросног пасторка задивљена. Лепо, свеже лице, прса му на широко испупчена, на њему фина ћерћели свилена кошуља, коју је Пела за њ дала ткати, — Пела погледом не може да се насити здравља у лепог младића. Ма да је младост прешла, уздане и неотице баци поглед на дувар, где висе две контрафе, и то немачке, обе предсгављају млад и стар полупар, под једном контрафом потпис: „ \\' г епп (110 Јцо-епс! шјвв Ц — под другом: „АУепп с1ав А1гег коппге". * Те је контрафе Танасије купио јефтино на мунти, од заоставштипе пређашњег натароша. Пела не зна немачки, ал чини јој се, канда би то знала протумачити. Опет уздане. Но већ је поноћ далеко за леђи. Милош јако поспан, Пела такођер дремовно узе свећу и оде управо свом старцу, који по прилици снева, како ће у купатило. Сутрадан је Пела приповедала једној други, како је леп санав снила: играла је у колу са Светозаром и Милошем. (Наставиће се)

Анђео мелодије. јеврејском харфом на облаци рујни' г/дУ сдету мира лелујам се сам, Од суза мојих врелих, суза бујни' Труну јој струне — кому да је дам V Еј, где су они часи цар-песника, Где дивни људи аЦеоске ћуди, Кам оне иесме, онога поклика, 11 сане звезде миљем да разбуди? Ох, ја сам знав'о певца млађанога: У ропском нраху пузит' није ум'о

ДВА АН^БЕЛА ОД К0РНЕЈ1А. УЈЕЈСКОГ.

И нев'о ране тужног рода свога, И клео кривце — тај ме је разум'о. И кад му харфу ја дадох у руке, Тако му вешто прсти заиграли, И тако тужне измамљив'о звуке, 0! мртви су у гробу заплакали. С јеврејском харфом на облаци рујни' У свету мира лелујам се сам, Од мојих суза врелих, суза бујни' Труиу јој струне — кому да је дам?