Stražilovo

213

ОТРАЖИЛОВО. БР. 7.

214

а о с т,

ОДЕНЕ И ПРИКАЗИ.

РРОДНА БИБЛИОТЕКА БРАћЕ ЈОВАНОИћА. Свеска 1—99. У Панчеву 1881—1885. ... к Четири Је године прошло. откако се ораћа Јовановићи Јгатили огромнога иосла, да ујефтину збирку покупе одабрана дела из наше старије књижевности она, која су достојна, да се очувају, а од страних народа она. која је вредно пресадити, јер су кадра само обогатити књижевност. Па како се латили, тако су ето и истрајали у томе нослу, који би свуда на свету наишао на најлепши прихват и одзив, само се у нас, хвала буди нашем немару, тако исплатио. да издавачи сад у очи стотините свеске, уместо да са задовољством констатују сјајан успех и са умирењем да гледе у даљи развој и напредак свога подхвата, морају богорадити за иреиоруком па да у послу свом не морају клопути и пасти — оканути га се. Одиста је то зазор и срамота, да подузеће то крај све своје важности тако јадно пролази. Добро, да човек узме, да све оне замерке томе издању, да су слова не знам: гњидасга, да цена није прикладна, да у редиговању пема довољно реда ни савесности, и т. д. све до једпе стоје, ипак се још не даје ни разумети, а камо ли оправдати, толика ладноћа. Та првом и другом томе злу баш би једини лек и бцо одзив и потпомагање а и треће би зло отклонила пријатељска реч и примедба па би онда било све како ваља а српска би се књига широм ширила по народу. Лма каде. дошло би се, ако ,е нужде. ваљда и до дивотиздања а 1а На1Љег§ег, кад би се скромном почетку гостољубиво отворила врата, али овако — дај боже, да добро буде срнској књизи! Чисто нас је страх и номислити, да су оне замерке пусти само изговори, за којима се крије или крајњи немариш за књигу у опште или надувеност спрам српске баш књиге, као да српска књига није тобоже кадра држати корак са књигом у другога света те не уме одговорити „модерном укусу" и задовољити захтеве начитаних читалаца. Боље нам је и не изводити даље консеквенција отуда, јер би нам пред очи излазила све жалоснија за жалоснијом, волијемо с издавачима кривицу бацити једино на српску журналистику, која није народу достојно пажњу свратила на „Народну библиотеку", па њој метнути на срце, да се одзове молби издавача те да накнадно рекне нријатељску реч и народ тако загреје за своју књигу, шат се онда издавачи у очи друге стотине боље похвале, него сад, шат им онда ни на ум не падне,

да се „повуку са нопришта књижевног рада, чекајући па боља времена". За који ће дан Шекспиров „Млетачки трговац" у преводу ј Јована Петровића завршити прву стотину свезака „Народне библиотеке". То је згодна прилика, да се човек обазре на ту збирку, да види, да ли је у њојзи народ добио збиља лепу и корисну књижницу. Збирка је тако удешена, да су у њој добили места и наши старији књижевни великани, и чувени и славни књижевници мал те не свију осталих словенских народа, и у свету припознати писци странога света. Од старијих је грчких класичара ту Омир („Вагоахоџ^о/лау/а" у преводу Јосифа Горјановића, св. 40.), велики трагичар Софокле ( п 01д1т>уд гбцсогод* у преводу Лука Зореа, св. 60. и 64.), Лукијан („Тимон" и „Нревоз" у преводу дра Ј. Стејића, св. 96.) и Иродром („Галеомиомахија" у преводу Вукашина Радишића, св. 40.); од Талијана: №со1о МасШауеШ („II рппсјре", св. 20. и 24); од Енглеза: Шекспир („Краљ Лир", св. 12. и 16, „Укроћенагоропад" у преводу М. Костића св. 36.), Сћзг1е8 1)1скепв -Во2 („Насљедник од Хардингтона" св. 68.), Е. Б. Ви1\уег („Браћа", св. 68.) и Американац ЕЈ§аг АПап Рое („Пре времена угробу", „Црни мачак", приповетке, св. 8.); од Француза: Рговрег Мептее („Кармена", св. 48.), А1рћопве 1 )аис1е1 (6 приповетчица, св. 28.), Ргетагау-Јч1ез Ке ^паиМ; („Доктор Робин", у преводу Јов. ђорђевића, св. 92.) и Тћео<1оге (1е ВапуШе („Гренгоар" у преводу Јована ђорћевића, св. 56.); од Немаца: Гете („Егмонт" у преводу А. Сандића, св. 76.и80.), Виланд („Симпатије" у преводу Теодора Павловића, св. 72.), Лесинг („Емилија Галотијева" св. 52.) и Хајзе („Болесници" св. 4. и8.); од Мађара: Витковић („Песников роман", св. ј 84. и 88.), и Сиглигетија („Циганин" у нрерадиЈустина Милана Шимића. св. 32.) ; од Руса: Гогољ („Приповетка, како се свадиоПван Ивановић са Иваном Нићифоровићем", св. 46.), Тургењев („Невољница ; ', св. 46.), Карамзин („Марта посадница" св. 18), Лермонтов („Јунак нашег доба", св. 78. и 82.), Пушкин („Госпођица као сељанка", св. 42.), Богучарев („Фајина", св. 42.), гроф Сологуб („Апотекарка", св. 6.), и В. Крестовски -Надежда Дмитријевна Сајончковска, рођ. Хвостшинска („Ученица", св. 58. и 62.) ; од Пољака: Гошчински („Страшни стрељац", св. 14.), Лозињски („Две менице", св. 14.), Крашевски („Уљана", св. 50. и 54.), Словацки („Миндове, краљ од Леђана", св. 94.), Јеж („Асан", св.