Stražilovo

201

СТРАЖИЛОВО. БР. 7.

202

динском састанку подметати којешта. Стари баук, „омладина", не да им мирно да спавају, а к том је придошла још та околност, да је већи део „омладине" чак и — „еоцијалистички"! Та, у ствари нешто има, и то прилично нешто; али опет то није тако грозно, као што изгледа чивутима и филистрима. Та некад је и старима нашим била „омладина" страшило. Сад је та негдашња „омладина" остарила, и њојзи је баук и страшило: .социјализам. За неколико година биће опет шта друго, нова реч, која опет садашњим социјалистама неће дати да мирно спавају. У то се отворе врата и Милић уђе у друштву с Машићем у редакцију. Обојица, који су се иначе добро познавали, зближили су се носле оне друге рецензије у „Заточнику". Милић је хтео да заглади своју пренаглу осуду а Машићу је то било довољно, особито, кад му је и Даринка рекла, да му је дата сатисфакција. Тако је од прилике било и са Дражићем. — Еио видите, господине, рече Милић Машићу, ово је наша редакција, од које имате толико решпекта, да до сад још нисте ни били у њој. А није у њојзи баш тако опасно, је л' те, господин Костићу? Костић се насмешио и вртио је главом у знак, да није опасно. — Није та околност мене задржала, одговори Машић, него равнодушност према свачем, што је с политиком у свези. Ви и не слутите, како на мене упливишу уводни чланци. А, бога ми, нисам баш ни сам у стању да вам опишем осећање своје. Доста то, да су ми несносни, одвратни и, за мене бар, најизлишнији предмет на свету. Немојте се за то наћи увређени. Не мислим ја вашу струку и ваш позив омаловажити. А, то никако. Тим мање, што су то лични, а никако начелни назори. — А како стојите са фељтоном? запита Милић опет. — А, с њиме сам у пријатељској свези, одговори Машић. Та врста литературе нема можда ревноснијег читача од мене. — А што не бисте покушали и сами? настави Милић питање. — На то нисам ни помишљао, примети Мапшћ. — Покушајте, напишите који фељтон за лист; уверен сам, да ће добро испасти. — Хм, иасмеја се Машић, много пол? гете у моје перо. Но, ја до сад нисам покушао да сам радим на белетристици. — Баш нисте? запита Милић сумњиво и лак осмех прелети му преко лица. — Нисам, кад вам кажем, одговори Машић не гледајући на Милића.

— А оно нокушајте сад; једаред се мора почети. — Па о чему да пишем? — То је већ ваша ствар, рече Милић озбиљно. Ја сам у толико постигао своју цел, што сам вас подстакао на рад. Тему вам нити хоћу нити могу дати. Ако сте заиста за тај посао, пашће вам већ згодна тема на памет. — Е па добро, рече Машић, за који дан ћу вам донети рукопис. Шта имате иначе новог? — Још не знам, одговори Милић, нисам прегледао ни новине ни писма. — Чивути грде и сумњиче омладински састанак, примети Костић. — Они друго и не знају, рече Милић и ноче отварати иисма и прелетати их очима. Ништа ванредног, настави своју реч, дописи, исправци, жалбе. Можда ће сутрашња пошта донети што боље; барем какву омладинску изјаву. Чисто ми је жао, што вам не могу показати што важније или бар озбиљније. — Та, мора бити и тог зеља, примети Машић, тих дописа и тако даље. Него, нешто ћу да вам казкем. Мени је увек смешан тај наметљив иачин у тим дописима. Као са неког узвишеног положаја, са неког бајаги непартајичног становишта пишу се ти дописи. А све би се то могло казати у неколико речи. Хајде још које како политички дописи ; • али они локални, у којима се рег 1оп §ит е1 Мит, па јбш врло озбиљно, разлаже ма каква будалаштина. — Тако је, тако је, рече Милић и поче се с.мејати. II а још да читате писма, управљена на лич--' ност уредникову, како су та стилизирана !. Но,-»маћете прилике прочитати и такве ствари, јбр *ја се надам, да ово није ваша прва и последња пОСета у нашој редакцији. — А, то никако, рече Машић, само кад једном уђем у колосек фељтонског стила, кад ми се омили тај посао, долазићу вам чешће. — И без тога, господине, изволите нам само доћи, кад год вам је воља. За политику, то већ видим, изгубљени сте; бар да вас задобијем иначе за лист. — Видећемо, рече Машић, воља би ту била. — Е, онда ми није ни најмање бриге, примети Милић. Ви бисте могли узети на се и литераран па и уметнички извештај. Критика је за наш лист од велике потребе. Ни ја, ни господин Костић немамо времена, да се одамо и на ту струку. Да л' бисте хтели примити то на себе? — Ирецењујете моје способности, рече Машић. — Ја знам, шта говорим, рече Милић озбиљно. Видите господине, од четврти, што долази, покренућемо лист сваки дан. Књижевном и уметничком,