Stražilovo

243

ОТРАЖИЛОВО. БР. 8.

244

двадесет и три године, у дугом нанковом кафтану мрке боје. Изгледаше као какво момче, фабрички раденик; само се нешто није могао похвалити здрављем. Образи му упали, очи велике сиве, немирне, нос прав с тананим покретним ноздрвама, бело, високо чело, светлоруса коса забачена, усне пуне израза, велике, али лепе —■ све му лице чинило на те утиска, беше пуно страсти. Био је узбуђен: непрестано је жмирао очима, дисао испрекидано, руке му дрхтале, као да је у грозници — да, и беше заиста у грозници, оној немирној, што за час суне и коју знају људи, што говоре или певају пред каквим друштвом. Поред њега је стајао човек од четрдесет лета, широких плећа, јаких костију на лицу, ниска чела, малих татарских очица, кратка, пљосната носа, с подбратком на четир ћошка, црним, сјајним власима, дебелим као чекиња. Израз његова гарава лица с оним бакарним одсјајем, а особито бледих усана, могао би скоро назвати свирепим, да не беше онако замишљено-миран. Скоро се није ни мицао и тек би истиха погледао унаоколо, као оно бик испод јарма. На њему беше неки стари сјуртук с глатким, бакреним дугмадима а цео врат је увио старом, свиленом марамом. То је Дивљи Госа. Баш управ према њему, на клупи под сликама, седео је Јашкин супарник — закупник из Жиздре. Он је био од омањих људи, око тридесет година, дебео, богињав, и кудрав, с тупим, мало савијеним носом, живим, смеђим очима и проређеном брадом. Подавио руке под себе, па погледа брзо унаоколо, непрестано машући и ударајући ногама, на којима беху лепе кицошке, опшивене сапоге. На њему је нов танан армјак од сива сукна с плишовом огрлицом, од које се јако одбијаше крај црвене мараме, чврсто затегнуте на врату. У ћошету према вратима, седео је за столом неки мужик у сивој, изношеној свити, са грдном рупом на плећима. Сунчана је светлост струјалапроређеним, жућкастим потоком кроз прашњава стакла два малена окна, и као да не мога победити обичну таму у соби; сви предмети беху једва једвице осветљени, као пегама. За то и беше у њој хладовина, и чим сам крочио преко прага, а с мене спаде, као какво бреме, запара и врућина. Могао сам одмах опазити, да се мој долазак некако није допао гостима Николаја Ива-

нића, али кад видеше, где ме он предусрете као старог знанца, умирише се и нису више ни пазили на мене. Ја наручим пива и седнем у крај, поред мужика у отрцаној свити. —- Но, дед! кличе на мах Обалдуј и испије на душек чашу вина. Уз тај усклик махао је рукама. Без тог махања као да нигда ни речи не прозбори. — Шта би још чекали? Дед, да се то почне. А, Јаша? — Да, да, да се почне, прихвати Николај Иванић одобравајући. — Па добро, да почнемо, одговори закупник хладнокрвно и са осмехом, пуним самопоуздања: — ја сам готов. —- И ја сам готов! кличе узбуђено Јашка. — Но, па онда почните, момци, пропишта Моргач. И ако су сви једнодушно били за то, да се почне, још нико не почињаше: закупник се и не диже с клупе — као да су сви нешто ишчекивали. — Па почињи! викну мрко и сурово Дивљи Госа. Јаков задрхта. Закупник се диже, намести пас и искашља се. — А ко да почне? запита нешто прукчијим гласом Дивљег Госу. Дивљи Госа је стајао још не мичући се на сред собе, дебеле ноге раширио а руке сабио у џеп горње одеће скоро до лаката. — Ти, ти почни, закупниче, стаде заплетати Обалдуј: — ти, братац ! Дивљи Гога погледа га испод очију. Обалдуј слабо писну, узвери се, стаде гледати неК УД У гредицу, сажма раменима и заћута. — Бацајте коцку! рече отежући Дивљи Госа: — само дед амо осмак. Николај Иванић наже се, дохвати стењући с греде осмак и мете га на сто. Дивљи Госа погледа на Јакова и рече: но! Јаков тури руку у џеп, извади грош и обележи га зубом. И закупник тури руку испод крила кафтану, извади нову кожњу кесицу, одреши је лагано, суну на руку читаву хрпу ситниша и изабере нов грош. Обалдуј подмете свој стари шешир са излизаним и искиданим ободом; Јаков баци у њ свој грош, закупник — свој. — Ти вади! проговори Дивљи Госа, окренув се Моргачу. Моргач се задовољно насмеши, узме шешир у обе руке и стаде трести њиме. ће се.)

^.-лгј\1\Г\КЗ