Stražilovo

245

СТРАЖИЛОВО. БР. 8.

246

ПРИЉУБИ ЛИК...

(ХАЈНЕ )

риљуби лик уз мој ми лик, )Т Да стопљеие сузе се скруне, Нривини груд уз моју груд, Да сљубљени иламен нам суне.

II нагне-л' у сион пламен јаз Суза нам река цела, И страсно л' ти вити обвијем стас: Од слатких гинем жеља. н.

ПУТОПИСНЕ ЦРТЕ. УСПОМЕНЕ ИЗ ИТАЛИЈЕ. НА ВЕЗУВ. (Свршетак.)

) апутник мој једва је већ могао да корача. Ненрестано је застајао, па је с лица бри'сао зној, што га је са свим облио. „Ја сам, рече, миого пропатио у носледњем француском рату; али оваких паклених мука нисам поднео ни У страшним бојевима око Меца." Да не би остао на иуту, као и земљак му. где је био већ близу жељеном циљу, даде знак Талијану, који нас је пратио, да га вуче на кајишу. И тако се дакле Талијан није преварио у своме рачуну, кад нам се својевољно нридружио на даљем нашем путу на Везув. Били смо већ близу виса. Брег се сав жутио од сумпора, који га покриваше, дим је све гушће суктао горе а у уши нам допирала подзе.мна хука као удаљени пуцањ из топова. Пре но што ћемо се успети на гребен од брда, рече нам вођа, да метнемо мараме на нос, да нас не би како занео силовити задах од сумпорове паре, што се из дубине дизала врх брега. Приповедао иам, како је са ненажње главом платио пре више година немачки путник по имену Делије. Кад се сиромах уморан, изнурен попео на врх, занесе га пара од сумпора и, изгубив равнотежу на уском гребену, стрмоглави се у дубоки котао од Везува те падајући доле сав се раздроби о стење! Ходили смо* више од пет сахата и након дугог тог и одвећ трудног путовања стигосмо и на вис брега. Погледасмо у дубину, одакле се дим горе котрљао с великом хуком. Сред дубине је зијао простран отвор, на који је дубоко из утробе земљине дим и течна маса куљала на површину. Вођа нас позове, да се спустимо у тај котао те да видимо из најближе близине, где се доњи свет додирује с горњим. Беше то мучан посао за нас. Иде се около, уским окрајком од виса, те се лагано и врло опрезно мора корачати. Са стране јани дубока нровалија, да је сграшно доле погледати. Али

и сама помисао, да уђемо у ждрело Везуву, била је за нас. тако примамљива, да јој не могосмо одолети. Кад се некада, као што се прича, нису бојали стари, нродирати и у саме крајеве доњега света, да сазнаду тајне његове, за што се ми не би усудили спустити се бар до његових капија? Иођемо дакле лагано наоколо, корачајући опрезно све до места, одакле се најлакше силазило у дубину. Водили нас за руку Талијани, а ми смо ишлилагано. корак ио корак. и не гледајући у понор. Тешко беше спуштати се у дубину, али су наши људи били тако вешти. да смо мирно доле сишли низ ломно стење, а нисмо нигде ни поклизнули. Особито неко осећање да се не да исказати, обузме човека, кад се спусти у ту дубину! Ту, у најближој близини страшних подземних стихија, осећа он живо сву своју немоћ и своју пиштавост, па као да је неразрешиво прикован за доњи сиет, клоне му дух и губи сву своју енергију. Дубина је силно одјекивала од хуке, којом је дим и пламен и растворена маса напоље јурила из утробе земљине. Ја и мој сапутник стајасмо као укочени и не смедосмо ни корака даље. Вођа наш и оба она момка приђу смело к самом отвору сред те дубине, купећи са земље лаву. што је била још врућа и тек што се стврдла. Шта не чини навика! Човек се кашто боји од своје сени, али човек често и највећој грозоти сме да погледи у очи ! Запитам вођу, да ли није опасно задржавати се у том котлу. да неће Везув изнеиада јаче почети радити те нас засути пепелом и лавом. Вођа ми рече, да се не треба тог бојати. јер се увек у напред покаже спољашњим неким знацима. кад ће Везув стати јаче избацивати течну масу. На то се пази на обсерваторији, што је подигнута доле па Везуву и којој је управитељ чувени Палмијери. Тешком муком попнемо се горе из тог котла и изађемо на ново на гребен од Везува. Винувши се