Stražilovo

247

ОТРАЖИЛОВО. БР. 8.

248

горе из страшне те дубине, тог нредворја самога пакла, осећали смо се као новорођени. Седнемо на земљу да се одморимо и да се науживамо красна изгледа. Пред нама се ширио иризор тако леп и чаробан, да се не да опис.ати. Сав напољски залив, озарен меким сунчаним зрацима, сјајио је у рајској дивоти, а на обали му низала се места: Напо .Б. Торе дел Греко, Портичи-Резина, Торе-Анунциата, Помпеја, Кастеламаре, Соренто, па су изгледала као једна једита варош, која се у полукругу пружила у недоглед! Западно се види убаво а несретно острво Ис-кија са брдом „Епомео", а на југу се осмејкује острво Капри, ком су лепоте опевали толики песници. Гледајући са Везува доле на тај земаљски рај, чинило ми се, као да то није на јави него на сну. Тако силно очара ме и занесе тај поглед! Красан је изглед са брда Риги на фирвалдштетско језеро у Швајцарској, и пуним правом хвале га сви путници. Али поглед са Везува на напољски залив јесте и остаје несравњен и јединствен! Страшно је пустошио Везув у разна времена у свој околини. У старо је доба ређе беснио, али је чинио веће штете. Тако је године 79. после Хри ста, за владе римског цара Тита, земљетресом разорио и пепелом и лавом засуо несретну варош Помпеју, и упропастио сву красну околину. Јако јебеснио Везув и год. 1691, кад је големо, више стотина центи тешко камење на хиљаде метара бацао на све стране, и опустошио околна места: Боско тре Казе, Торе дел Анунциату, Торе дел Греко и Портичи-Резину. Пропало је тада преко 3000 људи. Грдне масе камења и пепела избацио је Везув и год. 1779 и 1794, што је тако јако заплашило тамошње становнике, да су мислили, већ је смак свету! Вођа нам показивао, у коме се правцу сливала лава у новије време низ брдо, кад је Везув јаче радио, особито год. 1794, 1815 и 1872. Дуго смо тако седили, наслађавајући се дивним тим, неисказано лепим призором. Пошто смо се већ прилично одморили, рече нам вођа, да се дигнемо и вратимо натраг, а и сами смо држали, да нам се ваља кренути, да нас не би сувише дуго морао чекати сапутник наш поштар. Ако смо требали толико времена, док се попесмо на вис, и морали се толико мучити, сада, враћајући се, били смо за тили час доле. Не иде се лагано низ брдо, већ се јури у непрекидном трку, док се год не стигне на подиожје брега. Ноге су нам истина дубоко упадале у пепео и лаву, али се нисмо бојали, да ћемо пасти и повредити се, јер смо се подупирали о штапове а држали су нас за руке Талијани. Затечемо свог друга на оном истом месту, где смо га били оста-

вили. Био је нун добре воље и шалио се с Талијанима, који су били око њега. А и како се не би веселио, кад се могао одморити до миле воље, а сврх тога донели му људи поленте, свежа грожђа, смокава и вина те се сасвим опоравио од тешког свог умора. Седнемо и ми па се мало одморисмо. За тим пођемо даље и стигнемо у „Боско тре Казе", где се умијемо и очистимо. Изгледали смо као сељаци у вршају! На обућу и хаљине нам пао дебео прах и пепео, лица нам се запурила од дуга хода ижестоке жеге сунчане. Било већ вече, кад стигосмо натраг у своју гостионицу код Помпеје. Сад сам тек осећао, како сам се јако уморио на путу. Нисам могао скоро ништа окусити, нити сам ока тренуо целе те ноћи. То је први и последњи пут, што сам се пењао на Везув, рекох сутра дан својим друговима, нити ћу икад заборавити, колико сам се мучио на том путу. Нисам могао тада ни помислити, да ћу изневерити те своје речи. Али не каже бадава Рабле: „(Јш а ћи, 1)о1га и — „ко је пио, пиће опет!" Кад сам неколицину година за тим био и по трећи пут у Напољу, пењао сам се на ново на Везув. А то је било овако. У Риму сам се упознао са два католичка свештеника. Један од њих био Чех а други Маџар. Дошав с њима у Напољ, нисам им могао одбити молбе, да походим с њима Везув. Ја им предложим. да нутујемо железницом — од најновијег времена вози железница из Напоља на Везув до извесне висине брда —; али они не хтедоше никако усвојити мога предлога већ закључише, да на Везув идемо на коњима. Погодимо се за иут на Везув и натраг појединце ио 20 лира. Из Напоља ишли смо на колима до Торе Анунциате, а одатле даље на коњима. Јахали смо већ подуже и коњи, који су били и онако слаби, почеше еустајати. На име је застајао свештеник Маџар. Било да му се коњ усићио, било пак да га коњ није могао да носи — свештеник је био дежмекаст и гојазан човек — вођа је имао сила муке, морао је непрестано гањати коња, да брже корача, а то није чинио речима, већ се бацао на њ каменицама. Једва сам се могао уздржати од смеја, гледајући лепу мантију свештеникову, где је сва прашна, нрљава од тих грудава. Нашао си куд да путујеш у тој новој мантији, помислих у себи, нећеш је зацело више носити! Дођемо до места, одакле ни коњи не иду даље. Ту нас дочекају људи с кајишевима, па нас вукли на вис. Да виш' тек сада муке од мог свештеника Маџара! Проклињао је час, кад језакључио, да иде на Везув. Али није могао на ино, већ да не остане на путу, морао се попети до врха, ма да га је то стало паклене муке. Како се баш у тај мах натраг