Stražilovo

375

— То је леио од вас, одговори му Љубица, али то ће трајати још дуго. — Та ... до душе . .. али оиет неће тако дуго, рече Костић нешто малодушно. — Једва чекам дан, кад ћеш бити моја жена, рече Машић Даринци лагано. В не знаш, како ми се тегле дани. — Па и кад сам ја с тобом? запита Даринка. — То су кратки тренутци усред дуготрајних часова, рече Машић. Али месец дана! Та то је ужасно. Даринка није на то ништа одговорила, али нагла румен, која се осу но лицу њеном, говорила је за њу много и много. — Поштована госиодо! зачу се сад глас адвоката Градића, Ја сам данас тако сретан, као што нисам био одавна. Сретан сам, што сте баш мој салаш изабрали да почастите нашу омиљену позоришну дружину, а сретан сам још, што је тако леп збор овде сакупљен. Наши пумци и глумице, којима је у почаст приређена ова забава, седе овде са задовољним лицима, ја се надам, да се на лицима њиховим огледа и унутрашње задовољство. Њима у здравље, у здравље нашим милим гостима, дижем ову чашу; да их бог поживи на многаја лета! —• Живили! заори се са обадва стола, и чаше се иађоше да хармонично звекну једна о другу. Цело друштво отпевало је многаја лета, и весеље тек сад стаде бити опште. Прва здравица даде одушку другима. Радић је наздравио Градићу и породици му, а сад почеше се остале, здравице низати. Друштво је било у најбољем расположењу, кад дојурише кола, и у њима Влајковић и Живковић. Са громким живио! буду ноздрављени старци, они се лепо захвале и заузму места међу старијим гостима. међ својим парњацима. Лукић је наздравио драмском песништву, трагедији и њеној заступници, живој Музи Мелпомени. госпођици Мари Путниковој. Милић је у здравици својој, коју је напио „старим господарима," изрекао у једно и неку политичну исповест, која је са свију страна наишла на живо одобравање. Машић је наздравио свима девојкама и тако се ређале здравице, док се не даде знак, да ваља совру дићи. Но о одласку није било ни разговора, Друштво ће се забављати и даље, јер ено, музиканти већ стоје спремљени, да удесе коју игру, док не дође вечера. Између винограда и баште било је велико угажено место, ту ће се дати и која поиграти. Већина друштва крене се тамо. Стари господари остадоше још мало за софром, да коју рекну и коју гуцну, госпе се латиле карата а омладина је била

већ на месту, где ће да приносижртва Музи Терпсихори. — Међер ви жене без ваших карата не бисге биле живе, рече Живковић и погледи ђаволасто на женски сто. — А ви без вашег вина и ваше цигаре, одговори живо госпођа Радићка. — То је што друго, прихвати Влајковић, ми се лепо разговарамо, и кратимо време. — Није ни нама дугачко, рече Стојковићка. — Маните их, молим вас, примети Стајић, бар овако ћуте. — Судите ви у судници, а овде немојте, рече Радићка и намигне бајаги на њега. — Недај боже, да ја вама судим, рече опет Стајић. — А како стоји ствар код куће ? заиита 'опет Стојковићка и погледи на Стајићку. Ова се чинила тог невешта, али Стајић је на неко време ућутао. Живковић намигне на Влајковића и оба се старца насмеше. За тим наставише опет свој разговор, а жене своју игру. Међу тим је омладина започела своју забаву. Широко место, које су заузели, било је у пола у хладовини, у пола још на сунцу. Стајићева Анка предложила је с тога, да се друштво подели у два табора, женске да стоје у хладовини а мушки у сунцу. Ово носледње би усвојено, али после одлучног протеста од стране мушких, а на велики смех девојака. Свирци су се повалили по јендеку, који је био у хладу. Но иевоља мушких није трајала дуго, сунце је на брзо заишло за грање. Тек сад је отпочела игранка. Момака је било много више него девојака, за то су они вукли срећке, ко ће играти у колу. Поред других морао је и Дражић да стоји и да гледи, па и Лукић. Овај није могао на ино, него је евеједнако задиркивао играче, како не знају играти, а богме, жаока његових приметаба дирнула је и по коју девојку, док се на послетку није коло расплело. Сад се ухвате они, који су до сад морали стојати а које с ласкањем, које с нреваром задобију и девојке, те се поче коло поново да таласа. За колом су дошле друге игре, које нису баш најлепше одигране по храпавом земљишту. Међу тим се по мало спуштало вече, сенке су бивале све дуже и дуже, лак поветарац почео је да баруси лишће по дрвима, и Лукић предложи повећу шетњу, на којој ће их музика да прати. Но Лукић нредложи и то, да свака девојка бира, с ким ће се шетати, и то да буде њихово једино ираво, које — као што је додао — они, мушкарци, јавпо девојкама од својих права устунају. Сад је настао тренутак неприлике. Многаседевојка устезала, да позове ког момка, док се на по-