Stražilovo

СТРАЖИ10В0

јт јцј ВУ 5 ПС1УКУ ; УРЕђУЈЕ ЈОВАН ГРЧИћ.

»шгтест.

БРОЈ 17.

У НОВОМ САДУ 25. АПРИ^А 1885.

ГОД. I.

ХЛАДНА СОБА...

ладна соба . .. Зебем, зима ми "је .. Ветар хуји, студиим сиегом бије, Не мож' рука да ми води перо . . . Где си стара, тврда моја веро? Мади жижак на столу издише, Уља немам, а и што ће више? Глухо доба, сретни људи сиају, На руци се еанка љуљушкају.

Црна поноћ, ал' још црња брига, А још увек отворена књига, Она књига, што се живот зове, Још не прођох све њене листове. Гледим књигу, дркћем и претрнем, Не смем да јој други лист преврнем: Гроза беше и дотле је штити, А шта ли ће још до краја бити!? Мита Поповић.

КНЕЗ У КУПАТИЛУ. ПРИПОВЕТКА ЈАШЕ ИГЊАТОВИИА. (Свршетак.)

>нез се са пртљагом својим смести. Ко ће ту спавати од лупе, вике, звиждања? Позната света нема. Отвори струњу, зајетка час саламу, час сир, па часом и чутуру натеже. То се тако који пут још измењује, а да кнез не заспи. Тако стрпељиво, но сретно стигне до Вилања. Ту се силази, мењају се кола. Наступи време одласку, већ се локомобил захуктава, јури, кнез гледи, чуди се, како му очи усијане светле, као у змаја, а овамо све дакће, јечи. Енез уђе у кола. Кола се крену, па јуре Д&Љ6. Малочас јави се кондуктер, прегледа билете и види, да је кнез ушао у виши разред, него што је платио. Осорно се на њ обрецне и истера га напоље, а кнез једва погоди пут до плаћених кола. Једва једаред стигне кнез у Осек. Кад се из кола извуче, све му је познато: из колодвора отићиће даље до гостионе „код јелена", није далеко. Ту ће кола тражити. Гостионичар честит човек, Гавра му име,

управо Корл, ал га наши зову Гавром, зато што га воле. Кнез улази у гостиону, Гавра га позна.

ваљда с пута? тражим кола за

из далека пута, већ има

— Откуд кнеже — Јесте, повратак. — Е отишла су, већ има ту Један, који ће пешке кући, па можеш по кола поручити. Кнез тако учини, позна сеочана свог, почасти га и поручи својима по њему, да пошљу кола Кнез мора чекати до сутра, док кола стигну. Бар ће се одморити. Кнез даде себи собу отворити, да мало прилегне. Закључа врата, неће се ни свлачити, тако је уморан, тек да прилегне, одмах ће заспати. Кнез легне и од стиха заспи. Ко би знао, како му сан мисли ремети. У сну канда снева, да му нешго по образу мили, опет му трчи по прсима. Није прави сан, већ полусан. Опет га нешто око срца голица, руку тури у леви џеп, где се нешто миче, кад он руком онамо, а у шаци му миш; згади се кнез и баци мртва миша на патос. У џепу је имао парче саламе, па је миш нањушио а да