Stražilovo

515

ОТРАЖИЛОВО. БР. 17.

516

машкртност главом плати, кад се усудио над срдем кнежевим красти. Кнез устане и умије се, па ће у гостиону. Седи ту до вечера, наилази на познате људе. Кнез је свуд добро примљен гост, па и Гавра после вечере до њега седне па се разговарају. — Где си био, кнегке, на путу? — У купатилу. — Ја опет с вашара долазим, да виш, какве сам коње купио; хајде у шталу! Како добра кнеза добри коњи не би подигли ? И Танасије се диже са столице, па оде с Гавром у шталу, коње да види. Дођу у шталу, коњи се кнезу допадају. — Пошто си купио, Гавро, те коње? — Пар пет стотина форинти, једном пет, другом шест година. — Лепи су, али су и скупи. Врате се. Гавра и кнез седили су до поноћи и пили, док их сан не надвлада, па онда оду спавати. Кнез заспи. Зора свиће, а кнеза пробуди неки жубор, жагор, не може да спава. Чује неке трумбеташе, „тра, тра, тра", не зна, шта је то. Опет чује глас, неки говор, канда се старци и баке богу моле. Сад је кнез начисто, то је — мисли он — шокачка литија, — а што трубе, мора бити да су катане трумбеташи, што мо рају као резервисте да ајнрукују, па пијани из беснилука трубе, и другима сан кваре. Кнез огугла, па хоћел нећел заспи. Кад се пробуди, било је већ пред подне. Устане, обуче се, погледи кроз прозор, има шта видити. Отвори врата да изиђе — напољу гариште. Смрадни задах му такне плућа. Био је пожар пред зору. Није то била литија, већ ватрогасци са шмркови, а трумбеташ командант ватрогасни. Кнез првог смотри Гавру. — Гавро, какво је ово чудо? — Богме јесте чудо; а откуд ти, кнеже? Зар из собе? — Та да, да откуд бих? одговори флегматично кнез. — Па видиш ли, да је ту ватра била, само још мало па би половина стражња изгорела и ти с њом; на срећу угашено је. И коњи ми цркли, ено видиш онде, претворили се у гар. — То је баш чудо, куд крокнем, свуд несреће. Кнез иде по врућем гаришту, да уђе у меану, па да онде чека на кола.

Још ће доста чекати. Сутра дан је стајало у новинама, како је„код јелена" било ватре, и мал што кнез Танасије не изгоре. * * * Пела Шамшалова добије поруку из Осека, да по кнеза пошље кола. Пела се мало жацне, пита се, шта ће Танасије казати на те покоре, што се у кући догодили. Иде у врт, приђе плоту и дозивље Соку. — Хеј, Соко! — Хој, одмах. Сока како чу, од стиха дође. — Шта је ново, Пело? — То је ново, да Танасије данас долази, већ је у Осеку; шта мислиш, како да се браним? — Дакле долази; знаш шта, Соко, дозови Зарију, Танасије много даје на његову реч, па нек те он научи. — Право кажеш, само ако устреба, хоћеш ли и ти коју добру за ме рећи? — Ни бриге те, само се на ме позови. —- Добро, него иди ти, Соко> па ми дозови Зарију. — Хоћу, одмах. Растану се. Није дуго трајало, а ево Зарије. — Помоз бог, Пело, шта је ново? — Седи, баћа Зарија, имам ново да ти кажем, Танасије долази, већ је у Осеку, поручио ми, да му кола пошљем; шта ћу сад? Зарија се мисли. — Знаш шта, Пело, пошљи Милоша с колма, но реци му, да ништа не спомиње, само о кући. како усеви и виногради стоје. Па онда ћу наредити: обоје, Живко и Босиљка нек буду код Соке, кад их позовем да дођу, а ти само по мени говори, мени остави прву реч, па ће добро бити. Пела задовољна. Доникле се још о плану договарају па ће опет ту бити у оно доба, кад би Танасије имао доћи. Пела оправи Милоша у Осек по оца. Мила је на срећу у винограду и" тек ће се у вече вратити. А шга је било с Живком ? Живко, кад је девојку украо с другови своји, појурио је ван села, и којекуд је с колма кривудао, да је од људи удаљен, а Босилжи је запретио ножем, ако се усуди викати. Тако се