Stražilovo

595

ОТРАЖИЛОВО. БР. 19.

596

Баш зло! Но што да злоби узаман Ал' ја јој праштам, кад сам сретна сад. Јефрем. Окрепите се; има-л' вина? Сгламка. Па Је-л', сестро, како цар ? Мирјама (аамишљеиој. Па како цар?! То не знам ни ја. Престо висок, леп, А на степених света разног тма! И не видех их, уплакана сва Ја невинашце само тражах туд. Док једном, гле Рахиле, ноша га, 0, како ми се срце тронуло, Кад видех њу! Но сад је свему крај, И шта бих — само кад је дете ту... СиМОН (диже крчаг). За унуково здравље, Јефреме, Нек буде ваљан трубач! Гледај је: (показује на Мирјаму.) Све дете тражи — иди к стрини — ид'! Почини мало, пут је био стрм! (Мирјама оде у кућу.) ПРИЗОР ЈЕДАНАЕСТИ. Пређашњи без Мирјаме. Симон. Шта, Суламка ме ништа не пита? Ил ваљда знаш већ? Он је можда ту? Суламка. А ко то? Симон. Гле је! Славни борац, он! Не претварај се! Шта ће румен та ? А ко то ? Ко би други био он! Е, сретна нево војна сретнијег: Још не би нико тако код цара, Па бар да узе дара икаквог! Нре вечера је иш'о улицом К'о свладач Филишћана — Самсон сам. У лишћу вас, под сабљом, оклопом, На хату дичном, узда злаћаних, Ми подигосмо дете — кликосмо: „Јеровоаме, сретно, живео!" Да бог-ме, метеж, он нас и не чу, К'о реком каквом људма опасан. II свак му пљеск'о, клиц'о поздрав леп. А он тек језди, мисли: сан је то. Суламка. А како цар — де причај о њем што! Је-л' збиља тако млад и паметан?

Симон. Шта она пита! Хм! Ал' он је, да, Малено наше чедо спасао! Е, цар! Ко других људи тисућа, Још уз-то млад па леп па — збиља, о! Ја заборавих баш најглавније: Трубача оног знаш, да-бог-ме знаш, Сад година је, кад ти оно цвет, Баш ружу, мислим, узбр'о — а ја чух, За њиме хитнух камен — сећаш се Још, како си ме онда карала: „Баш... ал' си... чудо, један цветак два!... Па ја сам дала, он је молио! . . ." Но — онај трубач — оне очи знаш? (Суламка пажљиво ослушкује) Па чело, понда коса, витице, Па глас, па сгас — но јесте смешно сад, Ал' онде мени чисто стаде свест. Не мишљах наћи цара у оном, Ког негда лепо — камом поздравих. (к Суламци) Да, сад се диви, ал' је тако. — А Хајд, стари, да вам причам читав суд Суд мудрог цара, редом целу ствар Наслони ми се, хајдмо унутра. (Уводи Јефрема. Суламка, замишљена, подиже крчаг, иде за њима, па ее с прага натраг враћа. Оставља крчаг на вемљу и излази напред на иозорницу.) ПРИЗОР ДВАНАЕСТИ. Суламка (сама). И опет он је! Сан баш значи зар Покаткад јаву? Снивала сам га, Баш к'о што каже Симон — под круном На престо сео, пурпур, скиптар баш, Наш дом се чудно створи као храм Јерусалимски. П'онда дође он И мене диже горе. Он баш сам? Ај, срце моје, тад ти за смеј би А сад — сад вечно пратиће те плач, Јер он је цар — а ја, ја — служим — ох! ПРИЗОР ТРИНАЕСТИ. Јеровоам (долазећи из дубљине). Суламка. Јеровоам. Је-л' дух то блажен, њен божанствен сен, Што обноћ слеће на гроб оца мог? Шта, ти, Суламко, па, куд бегаш, куд? Од мене? Наш је онај тамо дом! И ту су моји (Према земљи.) Оче, ПрОСТИ Ми! Суламко моја! (Онаузмиче.) Куд ми бегаш? Стој! Суламка (приступи ближе). Јеровоам? Брат? — Добро дошао! (Пружа му руку.)