Stražilovo

661

ОТРАЖИЛОВО. БР. 21.

бића и божаства (светитеље), која управљају појединим појавама у природи. Св. Илија управља громом и муњом а индијски бог Индра наоружа се громовном стрелом. Римљани знају за „.ЈирНега 1;опап8"-а а Германи за „Воппегег"-а, „Тћога", а Словени у опште за старога свога бога: Перуна. Св. Никола узе воде и бродове, а Ормузд створи код Перзијанада нека бића, и духове, па међ тима и таковога, који управља водом. Грци су знали за Посејдона, који беше бог свију вода и управљаше морем. Св. Петар узе винце и шеницу, а то нам значи п л о д, кога земља рађа. Индијанци су поштовали Сурју као бога, који је ранусвету давао, Грци су знали за Д е м е т р у, коју су поштовали као богињу земље, особито земаљскога плода. Словени су знали за Ј1 аду, богињу пролећа, љубави и плода. Овим већ показасмо, да нам св. Илија, св. Никола и св. Петар у песми: „Свеци благо деле" значе божаства иста онакова, какова су имали сродни нам народи. Зато нађосмо и потврде. Додамо ли још и то, да су Словени поштовали сунце, као бога, којега различитим именом крстимо, и да су га Полабљани називали Сватовитом, те га као творца, који створи четири доба годишња, сликали са четири главе: онда ћемо у овом божаству наићи на веровање, да су била за ваку годишњу добу богови, који су роду људском стварали оно, што доносе собом четири годишња доба; пролеће, лето, јесен и зима. Осим тога, није ли нам слободно и то помислити, да су Словени поштујући и обожавајући природу и све оно, што је у њој, поштовали и обожавали за сваки појав њезин више биће, које ствара ово или оео у њој; нисмо ли зар нашли код Грка осим главнијих богова још више мањих, који су имали своја блага, која им припадоше у оној подели света. Једному допаде, да буде бог сунца, другому: бог месеца, па даље: бог јутарње румени, бог ветрова, богиња правде, бог љубави, бог правде, бог среће, бог здравља, бог сна и т д. Према том дакле можемо и ми Срби у овим нашим легендарним песмама наћи више још божаствепих бића, који имадоше у власти оно, што нам даје ово или оно годишње доба. Зато и читамо, да св. Пантелија доби велике врућине, а Марија муњу и стријеле — Аранђео ј есење б ри ј еме — св. Снасе житње га цвијета — св. Саво леда и снијега а ђорђије пролетње цвијеће. Да су нам се

сачували књижевни споменици, који би старином својом допирали у то иаше прегхришћанско доба, ми би знали и и м е н а тих претхришћанских наших виших бића. Али како из тога немамо књижевних споменика, то не можемо ни знати за имена им, но за то овако им песмама дознадосмо ипак, какових смо могли имати богова. Имамо ипак једно историјско али не српско сведочанство а то је писца Прокопија, који је живео пре 1200 година и који овако пише за јужне Словене, а ту смо и ми Срби: „Једнога Бога Громовника, господара овога света јединога припознају, њему жртвују волове и сваке врсте жртве" .... Име нам додуше не каже, ал се ипак види, да је то био стари Перун, а данашњи наш громовник св. Илија. Па шта је било са именима тих старих богова ? На то нам одговара већ сама песма. Када примише веру Христову и кад се покрстише, морадоше мало по мало заборављати на своју стару веру и верске обичаје, а све више прилагођивати се и свикавати оному, чему их проповедници слова божијег и науке Христове учише. Сада светковаху она лица, које је признала света црква за светитеље и божије угоднике, свикаваху се на оне црквене обреде и обичаје, који су спојени са Хришћанством. Али ма да су стари наши примали све оно, што је с вером Христовом дошло и ма да су се свикнули временом на оно, што данас виђамо у цркви нашој и светковинама црквеним; ипак за то нису баш сасвим могли заборавити на своју стаРУ ве РУ и верске обичаје. Остало је још много трагова из старе вере у новој Ми смо пре крагког времена тумачили такове некоје обичаје и веровања, која се сачувала у коледским песама. Такових трагова старој вери имамо ево и у овим легендарним песмама, које су доиста и врло старе, а како и за што — већ споме нусмо. Ове дакле песме порекла су да рекнемо поганскога, јер потичу од поганских времена и тадањег веровања. Свака песма је посгала од приче, а колко може бити стара прича, од које је постала овакова песма, то не можемо одмерено рећи, јер по садржини поменутога дела песме: „Свеци благо деле" види се, да се у прастаро доба морало причати оно исто, што нађосмо у грчкој митологији, а то је, како богови поделише свет међу се. 0 том имамо сачувану причу, 'коју опеваше два најстарија грчка песника Хомер и Хезиод. Први је живео на 850 год. а други на 750 година пре Христа.