Stražilovo

643

СТРАЖИЛОВО. БР. 21.

644

Она се заплака наново. Ја сам на плач навикнут. Кадгод ми женска страна на тужбу долази, увек своје речи сузама поткрепљује. Жене свагда држе, да је најбољи доказ, да је истина оно, што оне казују суза. Али има више врсти суза. Једне теку од милости, друге од жалости, треће од пакости и т. д. Има их, које теку што се тако хоће; а има, које теку по морању. Све те врсте добро познају свештеници, али најбоље они, који имају и сами своје жене. Најчешће виде оеи оне мајсторске, што теку, како би Латин казао, а<1 еар1;аш1ат ћепеуо1епИат, да попу добију на своју страну; али искусно око не да се обманути. С тога свештеници православни увек готово држе људима а католички увек женама страну. На први мах помислих, да су и Дафинине сузе тога соја; али кад јој боље погледах у очи, познадох, да нису. П. Адамов сасвим је психолошки судио, кад свом „Јолу" не даде, да се ослони на реч, но на око Саветино. По оку Дафинином познадох, да јој сузе од терета теку. Али какав је терет, то не умедох сам изнаћи а и она ми не знаде рећи. Такав терет најзгодније је описала народна песма наша са речма: „терет ми је, не знам како ми је." Дафина ми је испричала на дугачко и на гаироко — наш свет друкчије не уме — свој живот девојачки и живот, откако се повезала. Прво јутро после венчања девојка се сеоска повеже и никад више не скида мараме с главе. И девојка, која ускочи одмах се сутра дан повеже. „Откад сам се повезала", то је то исто као и „откад сам се удала". Стидљива жена никад неће рећи ово друго. Из тог живота Дафининог не могох бити на чисто: ил су гори јади ил невоље. Ил је горе не поћи за момка „голаћа", кога волиш, па јадати, тужити за њим ил поћи па се патити с њим. Но да читаче боље упознам са Филипом и Дафином па нек то сами пресуде. Дафина, кћи покојног М. Адамова из Ц. Б. здрава је, висока, лепа и мила девојка, а Филип Сремчев из Ш. момак је као дрен, раста црногорска а ока соколова. Мора да су му стари из Фрушке Горе, кад се Сремчев зове; из дољњег Срема јамачно нису, та нарастио је, болан, као да је на зелен бор гледао а у дољњем Срему борова нема. Да није оног соја с брда,

откуд би му око соколово било; у низи слободе нема, у низи нема соколова. У бабе њеног има њива и кућа когод у Саветиног, а Филип је голаћ као Јоле. Он није ни свој а није ни царев. Није свој, јер је писан у солдате, а није царев; јер у првој класи није узет у солдате. Још има две визитације«.да пређе па онда је тек одрешен; јер док не наврши двадесет две године, не може се женити без дозволе, која се само „у изузетном случају" добива од министарства за земаљску обрану. Ову не може Филип да добије; јер, да то може, треба му, да нема мање од 8 ни више од 50 јутара земље, а он нема ни бразде. Ко нема жену чим ранити, не сме је ни имати, то је наука из те уредбе. У Швајцарској, где се чувају пролетаријата, голавера, не може ни онај, ко је прешао солдачину, женити се, док не покаже, да је кадар фамилију издржаваги. Власт наша иште, да, кад муж оде на војску, жена има где и са чим живети, и ради на томе, да ако он у рату погине, жена нема права од државе потпоре тражити. С тога кад се жене они, који су већ узети у солдате, иште се, да се девојка одрече свакога права на потпору од државе, иначе се момку не допушта, да се венча. Ово као да је против Срба наперено, јер се ови обично жене пре но што три године ислуже, када није нужна дозвола за женидбу. Управо закон је, регула је, да се нико не сме женити, пре док не наврши двадесет две године или док се не осведоче, да је сасвим неспособан — „генцлих унтауглих" па се још у првој години брише из листе за асентацију и добива књигу, да на њу плаћа „солдачку порцију", коју плаћају сви они, који нису били у служби три године, и они, који су на рекламацију „привремено" од службе опроштени а из тог данка добијају потпору у служби пострадали војници. Само у „изузетном случају", вели закон може се добити дозвола од хонведског министарства и пре двадесет треће године, а то је онда, кад у кући нема ни девојке од 16 ни жене испод 70 година или ако их има, само онда, кад ове нису здраве. А да оне не буду здраве, за то се постара вармеђски лекар, који прави „визум репертум", сведоџбу, шта је на коме нашао и видио. Он то даје а да и не види болесника, па нек је у кући пет девојака и толико жена, све он њих у визуму поваља као куга, опише их тако, да не вреде ни Богу ни људма, да ниеу ни за смрт ни за живот. Таксу