Stražilovo

691

СТРАЖИЛОВО. БР. 22.

692

И благослов ми биће трајан сплет, Што никад не ће, децо, свенути. (Све тише говорећи.) Сад теби, војно, јоште коју реч. Знам твоје добро, верно срце, знам. Ал' просидба ти беше буран чин: Ти славним ратом стече љубавцу. Па нек ти буде вечни адиђар! Ал' скрене-л' срце — презре-л', следи-л' се, Знај: самртник ћу слати клетву тад, Најтежу клетву, коју не зна свет, Па нек те мори. Доста. Устан'те! призор четрнаести. Пређашњи Придолази Мирјама с десне стране. Свирале ућуте. На врх сгене укаже се лево Јеровоам с копљем и огртачем ловачким; за њим Симон, који га убиажава. Оба пристану да ослушкују. С0Л0ЈУ10Н (гласно вичући.) Да. Устајући небо призивам, Да љубим њу к'о нико самртан. Не уплаши се. Ја те преварих. (ЈеФрем се жацне , Не Јеровоам, није синак твој, Што ту сад клечећ' доби благослов: Твој цар је то! Да, ја сам — Соломон. Јерусалимски цар ће држати, Ш то као Јеровоам овде зададе. Јефрем. Стан'! ћути! ћери! То је моја смрт. (Мирјама и Суламка подупру га; он клоне доле.) Гле превари ме; ипак! . . . (Иадане.) Мирјама. Умре! Ох! Јеровоам. (потргав копље слеће са стене н устреми се на Соломона За њим Симон.)' О вери збориш, ти, што кршиш реч! Подмукли створе! Доле с лажи том. Па умри као што ' и живео, У сраму умри — то ти приличи. И то је дакле Јеровоаму дар! Жељезо ! Да-л се гнушаш ? — Сврши га! (Потегне да га удари. Жива, појачана свирка. Суламка се баци Содомоиу на груди; Симоп такођер умеша се у среду, дизкући палицу. Дечаци окомљују стреле на Јеровоама.) Суламка. Не! Прво мене, Јеровоаме! Јер ја сам сама лажљивица ту. Ја, нико други, ја га преварих. На мене прво, Јеровоаме Без Соломона шта ће мени век? У мене гађај, сити освету. (Јеровоам упус-ги копље )

Ја убих оца, тебе ораних До жива срца. (Јеровоам болно уздане ) Сви ме проклињу; Што имам, све ми куне љубав ту Сад мораш, ако жедниш освете; Сад удри — никад више такав час. На једно само мисли. Желиш ти Тим стећи што ? 0 онда ево чуј! До данас ако нисам знала још Ал' данас знам, да једном припадам За њиме једним моје срце ври: (Грлећи Соломона.) За огрејаним сунцем жића мог: А то је цар, Нек умрем одмах сад, Изданућу на грудма цара мог. (Сакрива лице на груди Соломонове.) Соломон (отргне се од Суламке.) Ти не смеш мрети. Стрељци, камо сте Са стрел'ма седам пута оштреним? У срце згод'те — или мисли-л ко С њим, лудим, да је бој то неједнак: Ја трзам ножа иза паса свог. (Тргне нож.) И нек је овај нож и одвећ туп: Кад мислим само, да сам његов цар: То више храбри, нег што његов гњев И мржња грозе — доле стреле те! (Дечаци спусте стреле.) Јеровоам. Оружјем претиш ? Спопашће ме смеј! 0 ти би давно с мртвим ручао (покаже на ЈеФрема.) Ал' то те чува — мртва поштујем И мртву њему много дугујем: Он хтеде за ме правде! Хвала му И за то само кротим срцу гњев. (Клекне до мртва ЈеФрема.) Ја идем. Збогом, оче Јефреме! У овај дом сам дош'о као туђ Па тако ћу се с њим и растати. (Окренут ЈеФрему.) А теби све: захвалност, љубав, част А бескућник ти иде. Чуће сви Куд оде. . . Ти ћеш к Суламци) ме поменути Кад било. Само љубавника држ', Мож' пасти, држ' га, па га сачувај! . . (Брво оде на леву страну.) призор иетнаести: Пређашњи бев Јеровоама СиМОН (вачући ва Јеровоамом.) Јеровоаме! — Оде у пропаст. . . (Клекно с Мирјамом уз лешину.)