Stražilovo

689

СТРАЖИЛОВО. БР. 22.

Ти једно хоћеш, желиш, надаш се, У свету ти је једна крајња жуд, Жуд једна само, мила, последња, Мезимку ћерку још да усрећиш; Па нека срца твог, нек мисли то; Та Суламка је добра, невина, Та кобна љубав да је не уби, Па била би ти сретна. Тако, сад! . . Шта ? Осмех ? Срећу сниваш у свом сну; Уживај само! . . . Идем чеду мом. (Оде у кућу на десно.) ПРИЗОР ДВАНАЕСТИ. Јефрем. Судамка, окићена ружицама и виновом лозом, долази са кршних висина и излази напред на позорницу. Суламка. Да живим ту на стењу високом Најволела бих! Па да рУмен зрем, Кад упре јутром у Јерусалим, На Јордан падне и на Ливан горд Над главом. Да под палмом седим ту, Где-номе првом наш'о Соломон. Још и сад знам одело зелено И витиде му косе свилене И злаћан венац око чела. Знам. Сад, не видим те; куд си нестао ? К'о ор'о кад се у до прикрије: Одлетео си испред ока мог. Казивали ми: док си био млад Па у шумици једном спавао, Гле, ујела те змија; ујед њен, Научио те, те знаш сваки глас, Разумеш, веле, јасно, као ми реч Научи мене, да разумем све На широкоме шару земаљском: Славуја с врха платан-дрвета, Кад вечером у болу запева; Па цвркут цврчка; — понда коња твог, Шта каже, кад но дичан заврже? Шта кажу они?! Једно збиља знам: 0 теби би за цело причали. Гле, дао си ми прстен материн, Бацебин спомен с часа самртног. Сиротиња се зове прстен тај. Да носим? Смем ли? Да опљачкам свет? 0, лепших жена носи земљин шар; Сва горим! — Нисам вредна краса тог. 0, шта-ли бунцам! (Окренувши се.) Огац? Спава? Он? (Прилази му ) Да знаш, ох, шго с' овако окитих! Што ружицу и лозу уплетох!

За цело би се на кћер љутио. (Сагиба се.) Не могу друкче. Дај да целујем Те вредне руке. Оче, прости ми; У плачу то те молим, нреклињем. Не могу друкче! Јефрем (трза се и пипа.) Ко је? Дуга влас? Па цвеће, накит; дете, Суламко ? Суламка. Да, ја сам. Јефрем. Дође-л' ? Да се накитиш; Не оклевај, јер ту су сватови! Па певај, ћерко, војно долази, У слави, части, бојем прослављен, На свечан дан венчања доћи ће Баш к'о и Јоиљ, кад га задњи пут Ја благослових. Па к'о Јоиљу И њему каз'ћу исту ону реч. Хајд, клекни, дево! Ево положих (Суламка клечи; свирка се чује.) На твоју главу руке. Венци ти ИРИЗОР ТРИНАЕСТИ. Соломон (долази са свитицом дечака, обучених у бело и зелено — с лева Ови носе сгреле и лукове. Остају у предњем д^лу позорнице; а Соломон пристуии Суламци.) Јефрем. Кол'ко те краси ружа, лозица, Већма те дичи срце невино. Јеровоаме, где си ост'о ти? Мој благослов те спаја за навек Са мојом ћерком. СОЛОМОН (брао прискочив, угушении гласом.) Ево, ево ме! Суламка (весело.) Ох! Јефрем Клекни; б^ди као Јоиљ мој! (Соломон клекне и обвије Суламку. ЈеФрем ово изрнче, држећи руке над њиним главама.) Соломон Да, бабо, таки — довек таки, да. Јефрем. Благосиљам вас. Чедо Суламко, К'о твоја мајка, буди бисер чист. Је-л', хоћеш? 0, ти не знаш лагати; Тим никад ниси груд ми вређала. Ко књига ти је душа вечито Пред мојим слепим оком чиста сва! Баш с тог што ниси лажна била ми