Stražilovo

711

СТРАЖИЛОВО. БР. 23.

712

узјахао, а омака пустио за коњима, па стаде код извора. — Ти ли си, Ружо. Нисам те познао Бајаги! — Добро јутро, Станко, — одазваће му се Ружа. — Откуд ти? Бајаги! Зарадовало се обоје, а бајаги изненадили се. — Поранила, гле! А ја рекох, вила. — Па си се ваљда уплашио. — Готово. — Оди, пи воде малко. То је добро, кад се човек уплаши. Оганку сину сунце, сјајно као у подне, а с истока се тек први зрак преломи о светле котлове Ружине. Скочи с коња, па стаде пред Ружу. — Ја био овамо у ливадах с коњима. Тренути нисам могао целу божију ноћ. Како сам синоћ отишао, чим сам дошао из цвећа . . . Што се збуни, што л' поцрвени? — . . . Па ето сад, рекох, идем, да што пре посвршавам послове код куће, не би ли пре службе мало још продремао. Још коју ноћ овако, па ћу пребројати све звезде на небу. А не хтеде рећи, да за то није тренуо, што је о њој све мислио, да се баш њој надао ту на извору, и да је тога ради овуд ударио. — И ја сам једва око неко доба ноћи ока свела, — рече Ружа, обори очи, па стаде ломити прсте. — Па таман ме сан занео, сневала сам Замуца, збуни се; па да прикрије забуну, узе крај од своје кецеље, нађе неки кончић, па га стаде кидати. — Шта си сневала, душо? — Запита је Станко, а све слободнији, па не да, да прекида, те стаде још ближе уз њу. — Ала си ме јуче уплашио, Станко! Како си могао тако ? Не диже очију, не сме да га погледи. — Што си ми се уплашила, дико? — Тако сам се препала била, да сам сва дрхтала, па . . . па не знам, шта ми је било. Понда кад сам дошла међу девојке, питају ме, шта ми је? А ја не знам, шта ми је. Два три пут сам се осврнула, да видим, идеш ли и ти с нама; а тебе нема. Понда сам мислила, доћићеш на рогаљ, а тебе нема. Понда . . . скоро целу ноћ . . . Жао ми је било. Не знам, шта ми се ражалило. Молила сам бога, да заспим... Понда не знам, јесам ли и заспала, а сневала сам —

У томе се зачу разговор, жагор и кликотање. Станко и Ружа се пренуше, па погледаше према селу. Јато девојака се упутило к извору, које с ћупама и крчазима, које с котловима на рамених. Станко се једва могао уздржати, да не загрли своју Ружу и да је припитоми, да се не плаши више; па му баш криво, што у невреме по њега ударише ове водоноше. — Причаћеш ми данас пред црквом, шта си сневала, — рече још у наглости своме злату. — Дођи, Станко; немој да не дођеш, прошапута му још Ружа, па се дала у посао, те натиче котлове на обраницу. А он се таман сагао, да јој помогне дићи воду на раме, у томе паде и оно јато на извор. — Добро јутро! — Добро јутро! — Ви баш поранили! — Е, е! — Нека, нека! Потегоше да пецкају Ружу и Станка. — Јеси чула, Ружо; твој венац боме најлепши, примети једна од девојака. — Акоће, друго, — прихвати друга, није га сама плела. — Ти већ не можеш оћутати, ма се не посветила, уплете се Ставко. — Имала сам и с ким, — одговори Ружа. Стало је додуше доста муке, док се осмелила, да то изговори; али је и искресала. Девојке затапшаше рукама и повикаше које у одобравање и допадање, које што се изненадиле тој речи Ружиној. Тим се већма понео Станко — А јесте чуле, девојке, како се Јана Радојкина потрудила, па пребацила венац чак преко куће? — Још се лепше десило Јули Станчевића Њен венац бацио Обрад Деспинић, па му пао у родино гњездо на оџаку. Смеј и жагор пратио је дабоме сваку примедбу; а многа се боме није могла ни чути у жагору. Ружин и Станков венац зајамачно су згодно пали и заостали, кад о њима нико противно што не вели. И Станко се дакако помешао ту с цурама у разговор. Па кад свака напунила своје судове, сви се заједно упутили у село. Кад дошли у село на раскршће, разиђе се