Stražilovo

713

СТРАЖИЛОВО. БР. 23.

714

свако својим путем. Станко ободе свога парипа, па одјаха како икада својој кући. Натукао шешир на потиљак; испод шешира испала коса, па лети. Цело село већ, дакако, на ногама; па и његова се чељад дала за својим послом. А он још са сокака довикује: — Добро јутро! Отварајте капију; прелетићу ил ћу поломити.

Па и сам скочи с коња, те отвори вратнице на капији. Дочекала га стара мати. Ишетала преда њ брижна, јер га синоћ невољна испратила у ливаде. Те се стара ббесели, како јој је ето јутрос синак вољан и бран. Смеши му се на сусрет, па му носи свога благослова: — Ирелетио, соколе мајчин! Добро ти јутро! Боље му није могло осванути.

МЕХМЕД-БЕГ И ЉУБА МУ.*) ПРИБИЉЕЖИО ЂОРЂЕ СВИТЛИЋ У ЕЈЕЛИНИ.

ег Мехмед-бег с мајком вечераше, Вјерна љуба лучем свијетљаше. Скочи жишка од проклетог луча. Мехмед-бегу на танке рукаке. Мехмед-бегу говораше мајка: „Мој Мехмеде, мој нејаки сине, „Ево нема ни година дана, „Како сам те оженила, сине; „Па те ватром поче посипати. „Ја кад буде годинида дана „Жива ће те ватри припјецати" ! То Мемеду врло тешко било, Па на љубу пријеко погледа. Препаде се вјереница љуба, Па побјеже низа мердевине. За њом беже мачем зеленијем, Стиже љубу на мермер-авлији, Удари је по свилену пасу, На мачу јој чедо извадио;

Носи чедо остарилој мајци : „Нај ти, мати, од сина замјену, „Нек те рани и ода зла брани, „А ја с главом одох по свијету! „У башчи ти бадем дрво сухо, „И на њему гавран-тица црна. „Кад ти бадем дрво излистало, „А црна ти тица побјелила, „Онда ћу ти из свијета доћи!" Оде беже главом по свијету. Оде стара дрво заљевати, Не би л' јој се бадем помладио; Оде гавран-тицу умивати, Не би ли јој тица побјелила. Што год бадем више заљеваше, Све јој више сувим долазаше. Што год тицу више умиваше, Све јој тица црња долазаше. Бег Мехмеда никад из свијета!

*) Ову пјесму кавивао ми је честити и вриједни грађанин Бјелински АриФ Рудал, (мухамеданац) те му на то доброти овђе моју најтоплију вахвалу изричем. Ђ. Ов.

СУЕЕНО ЈЕ ТАКО.

ПРИПОВЕТ

I.

^^ућа Илије Јовића била је прва у целом сел У : највећа и најлепша. Когод прође великим сокаком кроз потиско село Б. мора, хтео-не-хтео, погледати на велику и лепу кућу на крај села. Ни попина кућа није лепша. Само што је близу цркве. Илија је први газда: има многу земљу, салаш, па стоку а имао је и готових новаца. Виђен је и поштован и од малог и од великог. Да је хтео, могао се и погосподити: два пута хтело га цело село за кнеза. Оба пута одбио лепим речма: не може, вели, напустити своју

КА СА СЕЛА. кућу и своју земљу. А осим њега није било мушке главе у кући. Знао је Илија, да се на две стране не може растрзати па да добро буде на обе: хоће-л се држати куће, није добро за општину, хоће-л савесно да управља општином, неће му кућа цветати. Не само да неће напредовати, него мора кућа пропадати. Илија није толико ни вичан варошким пословима. Знаде истина читати и нешто и записати; што њему треба може и да прорачуна, ал све то, каже он, мало је за кнеза. За то место треба боља глава од његове. Својом ку-