Stražilovo

715

ћом зна да управља али да и општином се стара, не може се подухватити. Али и јесте Илија добро уређивао у кући својој. Све му је ишло од руке. Прво је добро промислио и онда је тек почео сваки посао и — никад није заборавио рећи: боже помози. Жена му Јуца и суЕише је ошгра али чуварна и вредна као црв. Не седи та никад. Нема мира ни недељом ни свецем: све нешто ради, све је нешто у послу. Ма да је Јуца, као што свет говори, горопад жива, опет лепо живи са Илијом својим. Редак је пар људи, у година већ, а да је свагда лепо и у слози живео као њих двоје: Илија и Јуца. Истина били су противне нарави ал опег се удесили и у миру живили, у љубави радили, у слози кућу кућили. Пазили се и поштовали од увек па и сад се, под старост, пазе и поштују. Јуца је научила још од матере, — бог да јој души прости, давно је већ црна земља покрива, да само онде кућа напредује, где се слажу муж и жена, где једно мисли, као и друго, где једно друго слуша и ништа неће урадити а да се не посаветује и ее договори са другом својим. Тог се држала Јуца а томе учила и своју јединицу Милицу, велику већ девојку. Колико је Јуца оштра опет није зла жена. Нешто сад под старије дане хоће и да је самовољна. Хоће да је њено свуд право а у млађе дане није тога било. Овоме су већ и године криве. Јуца воли свет. Пријатељима је пријатељ. Добро бољим враћа. На зло ће планути истина као жива ватра и кида ће се, но — увек је имала право. Сиротињи помаже Јуца. Да ће од сиротог надничара и посленика закинути, боже сачувај! Пружиће му она и што више а већ без чашице ракије или друге није ниједан отишао од Јуце и Илије. Јуца и њен Илија имали деце. Бог им дао, но бог и узео. Буди му хвала и на том. Заживила оцу и матери мезимица Милица. Сад је све и сва родитељима. Отац је и не зове друкчије већ: сине мој и соколе мој! Отац и мати пазили на дете као на очи у глави. Пазили на њу и чували је од мале малоће. Г1а и сад. Добро је однеговали, старије поштовати научили, сваком да је услужна смерно да ходи а лепо да говори. Свему су они дете своје учили и научили, зато је и волео свак Милицу Јовићеву. Али и

јесте! Није Милица прошла никад поред старијег а да му се није руке машила и у руку пољубила. Лепотица није била. У очи није падала. Али је мила и пријатна. Свако је признавао то и морао признати, ко се ма и једанпут разговарао с њоме. Милица била висока и крупна; сасвим здрава. Рада није се стидела никаквог па ни тежег Девојка већ на удају. Могла се досад и удати. Ваљана је па иде добар глас пред њом а и године су већ ту. Имала је просилаца и из села и са стране. Било их је баш много ал се родитељима не хити. Да удаду кћер — па шга ће они онда? Две саморане старе душе у толикој кући и нросторији. Пуста ће им бити! Овако је у кући велика девојка; ту другарице, ту песма, па шала, па смеј Милица имала много другарица. Скоро све девојке из села долазиле њој. Па кад се искупе а Илији и Јуци пуно срце. Уживају у невиној шали девојачкој; смеју се с њима заједно. Често и сами, онако стари, у шалу пристали и шалу збијали. Ал што бити мора, м ра, а боље пре нег после: Милици се и удати ваља. Често је већ повео Илија реч са Јуцом о удаји кћери своје. Разговарали се дуго и увек се свршило са сузама у очима. Жао родитељима дати дете од себе. Да им је какав ваљан и честит момак, а од рода и фамилије, па да им девојци у кућу уђе! Кућа Илијина на гласу је и у селу и у околини, отуд и траже Миличини родитељи према себи равна пријатеља. Нека их може у свако доба дочекати и угостити! Тешко је помоћи Илији и Јуци! Ко је од добре куће, неће тај оставити своје. Бар ни помислити није могао Илија на то: мораће они дати дете од себе и отуд сузе у очима им. Много пута једно би да поведе опет реч о том, друго ће га утишати, само да не дође до терета, само да им се туга на срце не свали. II. Газда је био тај Илија Јовић, велик газда. Сам није могао земљу радити. Доспевао истина свуда и надгледао све; по где-где и сам посла прихватиосе; по где-што и урадио али је морао све другом давати на рад. Ко је једном ступио у кућу газда-Илијину, остао је у њој дуго. Баш изванредно шго на-