Stražilovo

719

СТРАЖИЛОВО. БР. 23.

720

затим још једном месту родноме. Тужно је онамо погледао и онда — осгавио земљу, толи несретну са Турака. Ишао тако од немила до недрага. Потуцао се од места до места. Патио се. Прирадио је

по где-где за комад леба и коју риту од одела ал просио није: образ и поштење му не допустило. На неки мести задржавао се и дуже; опет од села до села па ево га и у кући газда-Илије. (Наставиће се.)

РАЗНИ ПУТЕВИ. ПРИПОВЕТЕА МИЛАНА САВИТ.А. (Наставак.)

,ара се међу тим мало уклонила од осталог друштва; пошла је у шетњу и наиптла је на клупу, која је од џбунова чисто скривена била. Ту је села и поче сањалачки да гледи преда се. Чудне ли су мисли биле, које су клијале из њене главе, чудне, јер тешка суза спусти јој се низ образ, да се изгуби у лакој хаљини њеној. — Зар да сам збиља осуђена да слушам само глумачке љубавне изразе, шаптала је преда се, зар нећу доћи никад у тај положај, да ми се каже искрена реч на искреи начин! И зар ће се моје речи свагда тумачити- као научена фраза из ког песничког дела а не као моја рођена реч, што ми срце дошаптава! Или — а то је још ужасније - зар да је само особа, телесна личност моја, једина цел, за којом се тежи, а не у једно и душа моја, осећаји моји ! Та нас не разуме нико, јер и не дрзки, да смо у стању из сопствене побуде штогод чинити. што би личило на праву, чисту и одану љубав. Душа ми болује, кад помислим само на растројство мојих осећања, кад помислим само на то, да моје искрено срце наилази само на фриволно смешење и жељне погледе; ах ! зверски су ми ти погледи, јер нису израз људске нежности, људског саучешћа. И ж,ивот ми је већ мрзак, јер не налазим ослонца у њему а у замену за искреност наилазим на обмаиу и лаж. Па ти гадни пороци подмећу се и мени. А ја, ја сам тако жељна искрене љубави, тако чезнем за њом и била бих до смрти своје захвална таквом, који би ми љубав изнео на сусрет Али овако! Мара се трже, јер је чула, да се њојзи приближују кораци. Брзо пређе марамом иреко лица трудећи се, да овом даде обичан, равнодушан израз. Пред њом је стајао Милић. — Ви сте нешто суморни и замишљени, госпођице, прозбори благим гласом, и ако вам сметам у сањарији вашој. уклонићу се с места. Никад нисам хтео да сам коме на терету и досади. — Не, не, рече Мара машући главом, можете слободно остати ту. Својим сам мислима већ на чисто, или боље рећи, тек сад нисам на чисто.

— А смем ли занитати, какве су то мисли биле? — Нећу вам их казати никад, рече Мара. Оне нису за остали свет, нису управо ни за мене. Кад бих се могла њих ослободити и узети свет и живот онакав, какав је а не допуњакати га својим недозрелим мислима, било би боље за мене. Овако .... — Нећу се никако упустити у нагађање ваших мисли, рече Милић озбиљно, и бићу за цело последњи, који ће хтети, да се улагивањем увучем у слатке тајне ваше душе. Мене буди на саучешће ваша суморност, ваша сета. Опростите ми, госпођице, што сам и то казао, нисам требао, али нисам могао одолети навали мојих осећања. — Ви говорите о осећању, рече Мара и жалосно се насмеши, и то коме говорите! Једној глумици, која, кад говори о искреноети, о наклоности, о љубави, тек само изриче туђе речи и то с неким нагласком, који можда ни у прапом тренутку нема правог израза ни правог смисла, јер му је основа лажна. Ја приказујем Јулију и говорим Шекспирове речи на ерпском језику, али опет за то остајем Мара Путникова, чије је осећање у тренутку израза свог тако исто удаљено од Јули.јиних осећања, као год што је Мара удаљена од Јулије — неизмеран простор, који нема ни краја ни почетка. — Али кад се спустите са позорнице и кад опет ступите међ иас, онда сте ви у целини ту, онда су речи, које говорите, ваше, и онда је и Јулија, тај производ песничке маште, од вас тако исто удаљена, као што сте ви на позорници од ње удаљени били, рече Милић и нехотице загревајући се при том разговору. — Та то је баш оно, што не стоји. рече Мара. И кад сам ван позорнице, гледе људи у мени глумицу, тако исто као што на позорници не гледе ме као глумицу, већ као Мару. Реците ми, можете ли, јесте ли у стању да верујете у искрене, у истините речи једне глумице? Милић није одмах одговорио на Марине речи. — Ето, видите, рече Мара живо, ваше ћутање