Stražilovo

721

СТРАЖИЛОВО. БР. 23.

довољан ми је одговор. Ми глумице — ха, ха, ха! та претварамо се и онда, кад обављамо позив свој, а како с: не бисмо иретварале иначе! — Ви се на позорници претварате баш услед позива свог, говорио је Милић, у обичном животу стоји вам то од воље. — Да, од воље, рече Мара лагано. Што се нас тиче ми и хоћемо и јесмо као остали свет, али баш тај свет нас отискује, јер неће, јер не може да верује, да смо и ми такви као и он, кад скинемо са себе шарене дроњке а са лица сперемо руменило и белило. Не, ,не, немојте се обмањииати сами! И ви сте на истом становишту као и сви, и нећете се моћи од те иредрасуде никад, знате, никад ослободити. — Али кад бих вам казао, да се јако варате у мени, кад бих вас уверавао, да не мислим тако, као што осгали мисле, шта бисте рекли онда ? запита је Милић. — Ја вам не бих веровала, одговори Мара одсудно, као год што не бисте пи ви веровали у искреност мојих речи, јер сам — глумица. — Али ја нисам глумац, рече Милић живо. — Све једно, рече Мара и подигне се са клупе, кад нисге у стању да верујете у искреносг наших речи, од куд можете рећи, да су ваше речи искрене, кад ничу тек поводом лажних речи! Ви не верујете мепи а овамо хоћете да ме убедите, да ваше речи. које управљате на мене, не лажу, да могу бити искрене ! Та то не допушта чиста свесг ! Ја вас не држим за безазлено дете, али немојте ни ви мене за ограничену држати. — То се нисам никад усудио, рече Милић. моје мњење о вама је најбоље. — Осим — искрености; је л те да је тако, рече Мара и насмеши се. — Али хајдмо сад у друштво. —- А шта ћемо тамо, рече Милић, ако није вама од потребе, мени није. — Није ни мени, одговори Мара и спусти се опет на клупу. Тај ме је разговор довео мало у ванредније стање, настави за тим, давно сам већ тежила за тим, да се коме тако изговорим, и баш ми је мило, што сам то ево постигла. — А за мене је тај разговор био од врло велике поуке, рече Милић, јер ми је дозволио, да погледим дубље у душу вашу, можда у душу свију глумаца. — Ми и јесмо друкчији свет него ви, рече

, Мара, ми нисмо само у позоришту растављени, ми смо и у животу. Да знате, како је нама, не бисте нам никад завидили. — Ви дакле и не можете себи замислити, да вам се искрено може говорити ? запита Милић и седне поред Маре. — Ако нам голобрадо момче говори, рече Мара после неке почивке, можемо још које како веровати, ма да смо уверене, да су му речи управљене на глумицу а не на девојку. Али код искусних, зрелих људи отпада и та околност. Ми видимо — ја ћу отворено да говорим — у вама други смер, видимо тежњу за неким извесним тренутком и ништа више. — То онда не познајете мене, рече Милић озбиљно. — Али шта ли су онда зпачили јучерашњи призори? запита га Мара. Хоћете ли да још даље говорим? — Не кажем, да нисам био занешен, поче Милић. . . . — Да, од љубави и од вина, насмеши се горко Мара. — Није све баш тако, настави Милић, ја сам у онај пар искрено мислио — И желио, доврши Мара. — Јесте, и желио, говорио је Милић, али не само тренутно уживање, већ трајно. Док је Милић овако говорио и нехотице је узео Мару за руку а она му је није извукла; мо?кда није ни знала, да је Милић др.жи за руку. — Трајно? поче Мара и погледи у земљу. А шта хоћете тим да кажете ? — Тим хоћу да кажем, рече Милић а глас му дрхташе, да сам мислио и на будућност, да сам мислио искрено, јер хоћу ево У тај мах зачују обоје пред собом весео жагор, смех а у сред жагора кратак и потмули врисак. Мара и Милић се тргоше. и скочише на ноге — пред њима је стајало велико друштво, осим глумаца још и Лукић, Машић, Даринка и . . . Љубица. Смејали су се сви, осим Љубице и Милића; они беху и сувише озбиљни и избегаваху, да им се погледи састану. Са нрилично усиљеним осмехом поздравио се Милић са новодошлим, затим приступи Лукићу и ноче с њиме разговор. Остали се у мањим групама разиђу ио башти.

(Наставиће се.)