Stražilovo

761

СТРАЖИЛОВО. БР. 24.

762

Симон. 0, ти си роб. Ти вређаш божју част, Под видом цркве бесниш, завидиш. Ти — златно теле ове гомиле! Народ (једно преко другог се гурајући). 0, каменом га! Хватај, уби га! Ахија. Беж', синко, док те нису смлавили. (Брани га.) Ни руке нико! Људи, пуст'те га И без нас доћ' ће овом царству смак —

Раздуваће га дахом Јехова. И робови ће у прах пасти сви. Хајд иди! Симон. Ја за царем полазим (Прокрчи себи пута. Народ се ва њим ивгуби, осим Ахије.) ПГИЗОР ДЕВЕТИ. Ахија бев пре ^ашаиЈ. Ахија. И ја сам с царем — само издаље! (Оде.)

(Наставиће се.)

НАЈСТАРИЈЕ СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ.

IV. 1ЕГЕН (Наставак ) >тари Грци причали су, да је било пет различитих векова, а тим и пет различитих родова људских, које су створили богови. Ево их: 1. Златни род људски. Злато значи светлост, сјај, срећу, блаженство и све, што је најлепше и најбоље. За то се приповеда о људма, који су били у том златном времену, да су жи-

Д Е.

вели као богови, без икакве бриге, труда и муке, довека су били млади и весели, а дође ли им и смрт, онда она наиђе на њих као неки тих и сладак сан. Блаженим боговима био је мио тај свет, те му дадоше плодна поља, дивне дубраве и богата стада. Земља је сама од себе давала обилно свакојака плода, те је тако тому роду људском све било берићетно. Кад је по вољи неумитне судбе нестало тога рода људског, створише богови: 2. Сребрни род људски. Тај свет већ куд и камо није био онакав, као онај први, ни по телу, ни по души. По читавих сто година мајка га је неговала и дворила, а дух му још није био развијен, па кад је који дозрео до момка, још му је мало преостало времена да живи. Нови ти људи већ су знали учинити што-шта без главе, па се тако спотицали, те падали у беду, јер већ нису умели да савладају своје страсти, него су од тешког беснила једно друго ружили. Па ни својим боговима нису хтели да принесу жртве, као што би требало. За то Зев (Јупитар) збрише и тај род људски са земље, јер му није било право, што се не боји богова. Но ипак није тај свет био баш тако опак, био је он и добар, те му тако богови не ускратише све, но му дадоше, да иза пропасти своје

демона. За тим

ходи по свету у виду смртних створи Зевс 3. тучни род људски, род од туча. То ти је опет био род ни налик на сребрни; све ти је то било свирепо, сами силници, једнако се мислило на тучу и бој, свако ти је то гледао, да другом што закине, да другога у чем год заједе. Нико ни да окуси плода земаљскога; отимали се само за месом животињским; нарав им је била тврђа од камена; а тело громорно, горостасно. Оружје им је било сам туч, кућа и кућнште туч, тучем су земљу радили. Сами се међу собом најпосле позавадише, те се и почупаше; но ма да су били велики и страшни, то се ипак не могоше ухватити у коштац са црном смрћу, те се тако растадоше са дивним сјајем сунчавим, па се сиђоше у тавну ноћ, у доњи свет. Кад је земља Зевс, син Кронов, 4. херојски њој живи и да се

прогутала тај род, створи

род, кому даде земљу, да на од ње рани. То је опет био племенитиЈи и праведнији род, него пређашњи. Био је то род божанских јунака, које су и полубоговима назирали. На послетку и њих потамани распра и рат, једне испред самих капија града Тиве, где се борило о државу краља Едипа, а друге пред Тројом, камо су силесија њих отпловили зарад лепе Јелене. Кад је и тај свет у борби и нужди скончао, одреди им Зевс стан на крај света у океану на „острвима за блажене". Тамо су после смрти живели сретно и задовољно, а плодна им је земља три пут преко године давала плодове слатке као мед. За овим је: