Stražilovo

763

СТРАЖИЛОВО. БР. 24.

764

5. Гвозден род људски, који цео свој век мора да проживи у труду и трудном пољоделству, у вечитој муци и зноју. А какав је био тај род људски ? Ево онога, што требамо. Ми чусмо, како је народни певач описао грешни свет, који је Бог морао казнити. Ево како грчки народни певач описује тај грешни род људски: „Еј, да нешто не морам живети са овим петим родом људским, што је сад настануо; да сам раније бар умрво или касније се родио! Та овај род људски је од гвожђа! Све је то скроз искварено; свет се тај ни дању ни ноћу не одмара од бриге и кубуре, богови на њ товаре све нове и нове бриге, које га тиште. Али су ти људи тек један другом највећа досада и мука. Отац не бегенише сина, син оца; гост мрзи пријатеља свог, који га угости; друг мрзи друга; па и рођена се браћа више не воле од срца, као некад. Седим власима старачким се не одаје поштовање; руже и грде старије, туку их чак и злостављају. Несретници, зар ни мало не помишљате на суд божији, те нећете старим родитељима својим хвала да кажете за негу њихову? Свуда је то „ко јачи тај тлачи"; једно другом руше градове. Не да онога бране, ко се за истину куне, ко је праведан и добар; само проклетиње, худе варалице штују; не вреди ништа више право; човек се не зна умерити; сме ти то рђав вређати бољега, сме зборити речи криве и лажне, сме се заклети на лаж. За то и јесте свет овај тако бедан. Злобе један другом,

сам као дете видео, тога сам се као човек вазда сећао. г ° тгт , Што сам као човек видео, тога би се — да сам дете — сада гнушао. Ја ћу овде да изнесем низ оних грозних појава, које су нам, готово увек, пред очима. Хоћу да нацртам, бар у кратким потезима, пеихолошку борбу оних лица, која отвореним очима гледају пред собом свој — гроб. Што је зликовац већи, кураж је у томе часу јача. готово непојамна. Онај, што се за живота није гнушао, да изведе по који крвави злочин. пркосећи гледа на — смрт. Чека је

гледе преко ока један на другог; злоба и завист их гони, те их мрко погледа. Б о г и њ е срама и светога стида, које су до сада ипак још на земљу силазиле биле, растужиле се, па замотале дивно своје тело у белу хаљину; одбегоше од људи, те прибегоше на ново збору вечних богова. Међу смртним људма не остаде ничега, до ли беде и невоље, а нема ни изгледа, да ће се спасти од тога зла." Овако описује песник Хезиод тај грешни род људски, овако се ево тужи на њега. А шта рече оно наш народни песник, а на уста Блажене Марије: „Не поштује млађи старијега, „ Не слушају ђеца родитеља; „Родитељи пород погазили, „Црн им био образ на дивану „Пред самијем Богом истинијем! „Кум свог кума на судова ћера, „И доведе лажљиве свједоке „И без вјере и без чисте душе, „И оглоби кума нјенчанога, „Вјенчанога или крштенога; „А брат брата на мејдан зазива; „ђевер снаси о срамоти ради, „А брат сестру сестром не дозива." Исте мисли дакле, само другим речма изречене, нађосмо у размаку од 2500 година. Као што се уверисмо, да је садржина веровања у првом делу песме „Свеци благо деле" једнака са причом грчком, како богови поделише свет, тако се ево уверисмо до сада и за други део. (Свршиће се.)

СТРЕЉАНИ. ОД ЉУВИНКА. са хладном резигнацијом. Ал' и ту има противности. Много зависи од природе, а често и од нарави таквих људи. Ево низ примера о томе. Да преврнем прво који листак из мојих детинских успомена. * * * Беше хладан јесењи дан, пре својих — мислим — 16—18 година. На „кајабурми". месту, где се смртне пресуде извршују, беше се слегао силан свет. Ми малише тискасмо се кроз светину. За што? Можда тада ни сами не зннђасмо. Свет је управио