Stražilovo

773

СТРАЖИЛОВО. БР. 25.

774

оној ледени ... а и ватра жива Распламћује прииешену жртву: Дим се диже пут божанства гордог, Лебди, лебди поврх главе младе

Успаване крај грчкога храма, Гдје ти, море, мило и немило Звониш богу вјечну хармонију Мом демону страховиту химну. Владимир Тројаповић.

СПЖНО ЈЕ ТАКО.

ПРИПОВЕТКА С А

С Е Л А.

VI.

јтизали су убрзо свакојаки гласови. Свекар је долазио и рад био, да се што ире сврши; Илија се опет све негато устезао. Никако му није ишло у главу, што ће му Ранко бити зет. Многи су кудили Ранка. Није, веле, момак на свом месту: хоће, да пије па да се и опија; бекрија а и потући ће се. На што му сермија, кад честит није. Јуца неће да верује. Она умује, има увек гласова: једни куде, други хвале. Ранка куде а Милицу хвале. Шта више, жале је. Матер јој опет криве: Каква је то жалосна мати, што силом натера кћер, да пође за немилог и недрагог. Пронело се то већ по целом селу. Доносе Јуци гласове и рођаци, ал опет не може, да верује. Та Ранко изгледа красан момак а и кума, проводаџијница, вели, да је то све измишљотина. Она би морала то знати. Рођака се она са Перићеви. Најпосле, да је истина, не би она ни доводила сватове. И Јуца каже, ако би се све слушало, шта свет говори, кад се жени и удаје, ретко би се који момак ожеиио а ретко и девојка удала. Ипак морало је нешто бити. Јер зашто да Ранков отац наваљује, да венчање буде у трећу већ недељу а не у пету, као што Миличини желе. Да се не мора трипут у цркви огласити, не би чекао ни толико. Добро му дошло, што је и ђурђев-дан за то време. Тога дана пиће јабуку. Илији се не свиди наваљивање пријатељево. Али шта ће? Загазио је већ на сад ћути. Спрема се у Илијиној кући већ увелико. Дарови се кроје: саме кошуље, а купиће се и многе мараме, све свилене. Милица је свуда уз матер: помаже јој, али је невесела. Скоро на сваки дар скотрља јој се по крупна суза. Храбри се а и чува се, да мати не примети. Све каже, неће бити добро, неће бити сретно!

Наетавак.) Мати јој непрестано говори, нека не тужи. Нек се не губи. Бог ће дати па ће добро бити Светује је, да слуша свекра и свекрву, старији су, искуснији су. Поучиће ју они у свачем. Напомиње мати, како треба Милица, да се слаже са мужем, да му буде покорна. Говори мати непрестано. Милица слуша али се опет зато губи. И доиста се погубила Милица. Тек четирпет дана испрошена па већ друга девојка. Ослабила. Невесела па често и уплакана. Не спава по целу драгу ноћ. Слабо и једе. Доносили и њој гласове. Све јој теже бивало. Венула сиротица. Пре здрава и једра

Милица, сад жута, чисто поднапирена. Очи подбуле. Већ се и суши. Мати се плаши. И опет остаје при свом! Гди би она кћери попустила! Отац се склонио од куће. Неће да смета у припремама. Отишао је на салаш. Састао се са Милованом али се баш нису много разговарали. Није им ишло од срца. Илија је навио нешто и на Миличину удају. Милован се збунио па помислио: не позлеђуј ми ране! Није Илији рекао ни речи. Како му је било, знао је само он. Од другог дана ускрса нема Милован мира ни покоја. Кад се срео са просиоци, чисто га грозница спопала. Откако је чуо, да је Милица примила дар, — а чуо је одмах, — увек је у грозници. Јунак био Милован па љубав му жестока, страсна. Држао је, полудиће. Страст ће га сатрти. Па још ова самоћа поред стада. Патио је јако. Знао је, да га Милица љуби. Тежак терет му на срце пао. Уверен је, да Ранка не љуби — још тежи терет срце му пара. Милица полази за недрагог, премишља Милован Натерана је. Шта је он скривио матери Миличиној, те га тако мрзи. Никад јој нигата криво учинио није.