Stražilovo

СТРАЖИЛОВО. БР. 25.

784

хотећи, да сте на грудима пријатељиде ваше тражили олакшицу срду свом. И тражите је, госпођице! Ах. да је могу бар наћи и ја! Мара је на тренутак ућутала, као да је сабирала мисли, као да је тражила изразе, што их хоће Љубици да саопшти. — Ви ћете можда, госпођице, у мени гледати обичну девојку, глумицу, која иде за тим, да се само проведе, која олако верује ласкавим речима и која можда иде за тим, да се по што по то удоми, уда. Али то немојте, госпођице, јер хоћу пре свега да имате о мени добро мњење, да, добро мњење. Љубица је ћутала све до сад, па ни сад је не хтеде прекинути. Лагано је махала главом, као да Мари хтеде тиме рећи, да само наетави. — Случај ме је довео амо, поче Мара опет. случајно сам се састала с — њиме овде. Био је нешто суморан. али га је брзо напустила сета и он се с нама веселио. Мене је одликовао ванредно и, право да вам кажем, мени је то ласкало, заиста, госпођице. Ириповедао нам је о својој самоћи, речи су му текле из чистих груди — бар мени се тако чинило. Песнички је описивао своје самовање, своје мисли, па нас је и водио на оно место, које му је било најмилије. Уживала сам у његовим речима; та наш свет не уме тако да говори. Изгледало ми је као да пред-а-мном отвара душу своју, као да мене, баш мене хоће да одликује својим поверењем. И то ми је ласкало, јер сам из његових речи увидела, да ме не гледи онаким олаким очима, којима се обично гледе девојке наше струке. Наш разговор у сеници, пре него што ћете доћи, почео ме је мирити са светом и са кривим му схватањем о нама. Моје срце, које није до сад веровало ником, поче се чисто топити под утицајем искреиих му речи и иогледа. Почела сам му веровати, јер је говорио нешто, што до сад још нисам чула иикад... али није исказао све, тек је само наговестио кад сте се ви показали. У један мах био је други. Изгледао ми је, као да се стидео, што сте га затекли у друштву са мном, и одбегао је, као дете, ког ухвате при каквом рђавом делу. У меии је почело да кипи; срамота у мало што ме није опхрвала... ја се чудим и сам, гато сам још тако мирна. Госпођице, будите уверенн, да с њиме никад, никад више нећу прозборити ии речи. Па, — и Марин 1'лас иоче бити тако мекан, тако благ, — ако ви према њему осећате нешто више него. обичну паклоност, умирите се... ја вам нећу бити на путу. Још данас, сад одмах, идем натраг, и ако се видимоикад, познавати се нећемо. — Не, не, рече Љубица чисто живо, ја пемам

никаква права. Није он мени говорио ништа, ништа о... љубави. Ми се тек знамо, онако овлаш знамо. Не, госпођице, ја немам никаква права. Тешко је било Љубици изговорити те речи; у њој се борило све против и најмањег призпања, она је хтела да отклони и сенку од себе, да она Милића љуби. Мара се само насмешила. — Што ваше речи ево норичу, рече лагано, то су ми мало пре потврдиле ваше сузе. Ја верујем вама, да вам он није говорио ништа о љубави; али да ви њега не љубите, то не могу веровати. Немојте се срдити, што вам то велим. али верујте ми, ја нешто познајем људе. — Имате право, госпођице, поче Љубица, а глас јој је бивао све лакши и лакши, али кад мени није казао ништа а вама је казао, то је онда јасно, да вас љуби а не мене. Па кад је тако, оида ... Љубица није могла довршити своје речи и једва се могла задржати, да се опет ие заплаче. — Али ја њега не љубим, рече Мара и подигне се поносито, и кад когод њега љуби, треба да га има. — Али кад он љуби вас! — Не верујем ја њему, рече Мара озбиљно, биће да се у самоћи својој зажелио друштва, зажелио људи — ја сам се случајно нашла ту, а он, преиун осећања, обмапуо је ие само мене него и себе. Он за цело није мислио на мене, и тек само кад ме је видео, сетио ме се. Шта је био повод, да је почео да ми се удвара, не знам, можда је какав душеван притисак дао тежњама његовим такав иравац а ја сам била случајно магнет, који је навукао буру његове душе на себе. И да је дошла ма која друга девојка, он би њојзи говорио тако исто, као што је говорио мени. Није личност овде у питању, само је предмет, и да сте се нашли ви, госпођице, до сад би сте већ били споразумни. — Није тако, није, говорила је Љубица. .— Видићете, да ја имам право, рече Мара. Ја сам међу тим прегорела све. Љути ме само. пгго сам била у кривом положају, иначе заборавићу све још пре него што пођем. Вама стоји од воље, како ћете се даље понашати према њему; али никад, госпођице, никад немојте иожалити на мене. А сад хајдмо опет у друштво, тражиће нас. И Мара узме Љубицу испод руке и пође према Даринци, која им је такође пошла па суерет. Све три, е Маром у среди, пођоше опет у башту, где се остало друштво почело купити, јер је манасгирско звоно јављало, да је време вечери. Милић се тргао, кад је видео Љубицу и Мару. како иду заједно као најбоље пријатељице; али их