Stražilovo

СТРАЖМОВО ЛИ€Т ЗА ЗАБАВУ, Н©?1? УНЕТНОСТ УРЕђУЈЕ ЈОБАН ГРЧЉ. БРОЈ 26. УНОВОМСАДУ27. ЈУНА 1885. ГОД. I.

К 0 л Ј и ма земљо, где је негда Ј||1|||3аљубљени Атар пев'о У епокојству благе ноћи, На крилима фантазије, Походим те жудан, ево. У замислу обилазим Усамљена места она, Страст пламена где се таје У хареме и сараје, У вртове од ружица, У редове лепотица, Што цватући као руже, Једног само Бога знају, Једној страсти само служе. Кад бих мого, што би хтео, Ја бих тамо полетео, Да уживам чудне сласти; Да осетим, што осећам У бајкама заношљииим; Да уживам оне дражи, Даљни исток што их има, А моје их срце тражи. II. Драга моја, мој бисере, Ти мелеме мојој души, • >наџ1-ли оиу чудну песму, 0 славују и о ружи, Што под небом врела југа Дочарава слатке снове, Булбул-Намех што се зовеУ Ти си ружа, ја сам славуј, Што ружици пева само, Што лепоте њене слави, И не пита, да л' га чује. Ве!) уздише у самоћи. Сања. пева и тугује.

0 к. Ах! и ову песму моју, Разносиће хладпи ветри, По далеким пустарама, Где не цвати росно цвеће — ; Ал' пропасти она неће: Свет је њезин љубав само, " ' Кроз љубав је дошла амо, .. Са љубављу и умреће! \ \ 1 ' ■ III. Г-: •' Из бујнога Хиндостана, У пределе Фарзистана, Летео је певајући, Као призрак чудног јава, Љупки Колок, анђ'о мира, Анђ'о слатког заборава Ноћ је била тако тиха, Да се сушањ није чуо, Пит' је когод уздахнуо ; Само кад-кад будна тица У станишту ако милом, Стресајући хладну росу. Залепрша лаким крилом И понова све се смири, Лепршање и зефири. И анђео гледао је, У брзоме своме лету, Мирна села и градове, Растурене у даљини, IIо свој земљи, целом свету ОбипГо је равна поља, И брегове и долине, И пажљиво слушао је, Сваки шушањ из даљипе Жуберкање поточића, И несташног поветарца, Што но суром пирка стењу. По валима и камењу.