Stražilovo

817

СТРАЖИЛОВО. ВР. 26.

818

у чему је ствар. али је тшје хтео да доведе у иеприлику, тим мање, шго је дрзкао да је невина а ни Милића није кривио. Шта је пак у ствари. то да богме није знао. Али да ипак не остане у неизвесности — јер се тиче његовог детета — науми да запита Машића или Даринку. Та они су били с њоме у манастиру, они ће и знати нешто ближе. Међу тим је Милић, кад га је Живковић оставио и кад је послао Костићу новце, наставио читање разних дописа. При читању таквог једног засгане у једаред и поче одмах за тим да га дочитава. Допис је био из М. од редовног дописника његовог и у њему је била међу осталим повосгима још и та, да се Мара Путникова удаје за једног тамошњег богатог трговца. Милић је морао допис два пут да ирочита, јер у први мах није хтео својим очима да верује. Али, ту је било све јасно, црно на бело, и Милић није имао новода да се посумња у истинитост вести, јер је од таквог дописника, на ког се могао слободно ослонити. Неко радовање показало му се на лицу и брзо дозове слагачког шегрта, преда му допис и рече му, да мора ући већ у сутрашњи лист. Кад је шегрт отишао, било му је лакше ма да сам није био на чисто са свим, за што. Доста то, он се радовао и врло је пријатно поздравио остале сараденике, који су долазили да раде на сутрашњем броју. Није остао дуго у редакцији, нешто му је било тесно у њојзи. Тежио је на поље и тако је и учинио. Кад је дошао до Дунава није знао куда ће; но у тај мах наде му у очи лађица, која вози у Каменицу. Врзо ее окрене њојзи, извади билету и уђе. Кад је дошао у Каменицу и ушао у башту поче се но њој шетати; али њему није било сад до самоће, друштва је хтео, но друштва није било. Изађе опет из баште и удари у село свом пријатељу, тамошњем лечиику. Ту, у друштву са пријатељем и његовом жен<>м провео је скоро цео дан. Са последњом лађом вратио се кући. Као да му је пао терег с душе, тако се осећао. и кад је после вечере ишао кући, није могао на ино а да не обиђе Љубичин стан и да не погледи бар једаред само на њене прозоре. Били су још осветљени и њему се чинило као да види сенку њену како иде горе доле мимо прозорских завеса. Осмех, пун наде, осуо му се на лице, он је. као оно негда у манастирској башти, лагано прошапутао „лаку ноћ !" и са иоузданим корацима ишао је даље. Отра дан. рано у јутру, био је већ у редакцији и распитивао се, је ли лист већ готов. Шегрт му донесе још влажан број. Брзо га прегледи и био је умирен, кад је прочитао допис из М. и у њему белешку о Мариној удадби. II већ хтеде поћи из редакције кад се на врати пађе с Машићем.

— Баш добро што сам вас нашао, поче Машић, тражио сам вас већ јуче. али бог би знао где сте били. Дашао сам да вас иозовем да ми дођете на пријатељску вечеру. Биће само Лукић и нико више. — Захваљујем вам лепо, одговори Милић, бићу тако слободан — Знате, нријатељска вечера, настави Машић. 1'ад сам да заведем књижевне забаве при чаши вина или чаја, а хоћу пре тога да се с вама и с ЈЈукићем, као са мојим најбољим пријатељима, мало поразговарам, опет нри чаши вина. Даринка ми је дала ту мисао. — Врло добро, рече Милић, ја се с вама потнуно слажем. За иста, нама су такве забаве од преке потребе. Та такве су забаве подигле немачку књижевносг, шат учипе то исто и код пас. Захваљујем вам, доћи ћу за цело, само у колико сати? — У осам ваљда иеће бити рано. На послетку дођите кад вам је воља. У свако сте доба добро дошли. Машић се после тих речи опрости и оде а Милић се опет врати у редакцију. јер међу тим је дошла пошта а он хтеде да прочита писма и новине, јер то је био његов иосао. кад је био у вароши. XXIII. Цео дан је нровео Милић у неком узрујаном стању. Чинило му се да сва варош зпа да је у манастиру ашиковао с глумицом Маром, и да је био близу тога, да јој се обвеже за цео живот. Иа сад да она њега напусти, да јој је и сувише незнатан, барем сиромах. С тога се још мање ноказивао на улици а ни пошто не би прошао поред Живковићеве куће, јер до сад је Љубица за цело већ читала допис из М. Шта ће само рећи иа то? Да л'ће се ублажити, и да ли ће о њему имати друго мњен>е, оно старо мњење, кад је у њему гледала народног изабраиика и њега својим одушевљењем подржавала да истраје на тешком путу у борби за народан опстанак. Милић је познавао Љубицу само с те стране. Он је знао да уме да мисли и да осећа за народну ствар, али никад му није ни пало на ум, да се у тој девојци могу будити и нежнији осећаји. Па ни сад није био с тим на чисто. Није ни иомишљао на то, да би се Љубичина наклоност њему могла обратити. Тежио је само за тим, да о њему има боље мњење него што га је задобила тамо, у манастирској башти. Он да богме није знао шта је о њему говорила Мара Љубици, те није ии слутио да Љубицу допис неће баш тако изненадити. као што није ии слутио, да ће је ипак врло, врло обрадовати. II заиста, Љубица се радовала на сву меру, ма