Stražilovo

843

ОТРАЖИЛОВО. БР. 27.

844

Сви потврдише да је тако, на и Милић, и једва седе па ноновљен позив Даринчин. Љубица седе за празно место до домаћице али је све једнако гледала нреда се; ни за живу главу не би подигла очи, јер се бојала да ће наићи можда на Милићев поглед. Оно троје пак, Даринка, Лукић и Машић смешкали су се у себи и ревносно вадили из чиније; њима као да није тај догађај покварио апетит. — 111то не вадите, окрене се домаћица Милићу, јело је укусно,; скувала га је баш мајсторица! Милић није могао радити иишта друго него покорити се Даринчином позиву. Вадио је из чиније и ио други иут и баш се видело, да му прија. Мало по мало долазио је к себи и кад се нагнуо био на тањир, прелетао је задовољпи осмех црте његопе. Као да се пије баш срдио, што га је Машић иреварио; а и која би вајда била. Љубица је пак седила једнако мирно и замишљено и никако није хтела да се одазове Даринчином позиву. — Ти си по свој прилици већ у кујни јела, рече јој чинећи се целом призору и невешта, а то писи требала. Видиш, и нама ће боље пријати кад окуси куварица своје дело. Дед, Љубице, узми мало! И Даринка узме Љубичин тањир и напуни га јелом. Љубица се, до душе, мало одупирала али на послетку већ није могла одбити понуду. Кад су гости првим јелом били готови, хтеде Љубица да устане, али Даринка јој није дала. — Остани ту, рече јој, идем сад ја у кујиу а тањире ће већ девојка скинути. Љубица је била још у већој неприлици, кад је нриметила, да из међу ње и Милића нема сад никог. Милокрпна румен осу јој се но образу и само је тек по кад кад погледала Машића, који је са врло равнодушним лицем жватао хлебац и њој се тек с.амо онако клањао. Лукић се пак окренуо Милићу и рече му: — "Ми смо заиста већ отпочели књижевну вечеру и то, као што приличи, лирским песништвом. Је л' те, драги домаћине, околности су са свим лирске? — На сваки начин, рече Машић звецкајући виљушком о сто, а временом ћемо прећи на епско несништво, у ком се приповеда; завршетак ће бити пак драмско, јер ће на нас све, да, на нас све, наићи катарза, она добротворна олакшица душе наше. — И ја се томе надам, рече Лукић мирпо, шта више, уверен сам да ћемо прећи све појаве песништва. Та, за то смо се и састали! Иего, брате Стојане, настави и окрене се опет Милићу, нисмо још чули твоје мњење, па ни госпођичипо! рече и ногледи Љубицу.

Љубица није одговорила ништа и чисто јој немило беше што се Лукић обратио на њу. Из те неприлике избави је Даринка, која је таман ушла носећи чинију печења; за њом је носила девојка салату. — Госпођо Даринка! ноче Лукић и погледи домаћицу. Ми смо већ отпочели књижевно вече. — А како то? запита га Даринка и седе на своје место. — Ево, настави Лукић и намигне малко на Даринку, сад смо у сред лирског расположења. Зар не осећате жељап мирис цвећа ? Зар не чујете тужно нрижељкивање славуја? — Збиља. насмеши се Даринка, и чисто ми је пред очима Хајпеова песма о . . . но о .. . неспоразуму. Не може сад одмах да ми иадне на ум. — Хајне је теорегичар, рече једва Милић. — Али за чудо говори из живота, примети Машић. — Изволите, госнодо, нуткаше Даринка, немојте заборавити, да је ово књижевна вечера, ваља нам дакле неговати и књижевност и вечеру. Господине Милићу, ви сте извадили врло мало, па баш крило. — Крило ноказује полет, рече Лукић, било је некад време, кад сам га и ја радо јео; сад се више држим већих залогаја. — Ниси бадава арактичан лечник, примети Милић. — Али, госнодо, прихвати сад Машић поред ваздушастих и чврстих књижевних залогаја не смемо заборавити на течне. Нешто ми мало пијете вина, а вино је добро, из винограда је мога таста. Добро здравље ! Људи се куцну; Даринка се пак само поклонила, није хтела да се куцне, да не би тиме довела Љубицу у неприлику, јер би се и ова морала куцнути са свима, дакле и са Милићем. — Заиста, печење је добро, рече Лукић, баш ћу бити тако слободан, и он привуче чинију к себи и поче вадити. Куварица је заслужила највећу похвалу, говорио је међу тим, само да знам ко је! — Најскромнији гост за овим столом, рече Даринка. — Где дела говоре, ту се реч не чује, примети Лукић; за иста ово је деликатно. Него збиља, настави и испразни чашу вина, морам вам приповедати свој сан. Да видите занимљив је. — Иа да га чујемо, рече Даринка. —■ Сањам ја, ноче Лукић, а ја у некој башти. Прави Хафисов ђулистан. Мале и велике леје на све стране, без икакве намере а из међу њих вијугале се узане стазе, тамо амо, да се опет све састану. По гдекојим местима беху џбунови, окру-