Stražilovo

841

ОТРАЖИЛОВО. БР. 27.

Чунак плови — весла мала Одјекују посред ноћи . . . Куд ће лаган сада доћи, Далеко је од обала .. . I Гогле сада! Оркан љути Цепа груди мора стара, Шта ће бити од бродара? Хај, млађан ће погинути!..

Море лепо — срце моје, Кад по њему миље плови, Нове наде, нови снови, Нове песме кад запоје! Море гњевно — срце моје, Кад по њему срџба струји, Кад задршће у олуји, Тужну песму кад запоје! Е, тако ће туга стара, Да саломи срце моје

Задњу песму кад запоје, Као чунић у бродара!... ВЕ> О Ј. 1Нто си брижна, што си сетна? 8ар ти, драга, ниси сретна, Као што сам ја? Слушај песме дивних тида Па разгони облак с' лица, Нек ведрина сја! Ој, уклони косу с' чела, Што си тужна, невесела? То ме боли, хај ! Погле зору како плави, Дробан бисер гле по трави, Хоћеш бисер тај? Ал ти ћутиш! Шта је, мила? Куд си тако управила Поглед мутан, прек? Ох, што питам! Прошлосг кобна, У њој спомеи цветка гробна Горча млад ти век!

РАЗНИ ПУТЕВИ. ПРИПОВЕТКА МИЛАНА САВИЋА. (Овршотак.)

"ко осам сати нађоше се нријатељи у редакцији „Заточника" и одмах се упутише у Машићев стан. У нредсобљу састаше се с домаћином, који је баш у тај мах у згодан ред стављао боце напуњене вииом и киселом водом. Велики сто у сред собе био је већ намештен и домаћица га је још једаред критички погледала, да није можда што заборавила. Све је било у свом реду. С нријатним смешењем иоздравила је госте и понудила их да седну: сад ће се вечера донети. Милић је одмах послушао домаћицу и сео на диван, Лукић је ишао по соби горе-доле и сваки час је гледао на отворена врата, кроз која се видео Машић кАко се дао у посао. Том приликом је нешто звиждао кроз зубе, и кад год би му жена прошла кроз предсобље, нешто је намигивао на њу, а ова се само смешкала, иоказујући главом на предео, где је била кујна. Лукић је то све видео па се смешкао и са своје стране. После четврт сата чекања уђе домаћица у собу и позове госте да седну. Милић пружи учтиво своју руку Даринци и доведе је до стола, за тим седне и сам на место, што му је дбмаћица поред себе назначила. До Милића је сео Лукић а до овог Машић.

— А шта је то, рече Милић домаћици, поред вас је још место празно. Очекујете ли још кога? — Да богме, одговори Даринка и насмеши се најпријатније. Светозар се пашао с једним својим пријатељем те га је позвао да му дође а тај му се обрекао, али после вечере, јер њу мора провести у кругу својих рођака. Милић се задовољио тим одговором, ма да му није било сасвим право, што ће бити још кога у друштву. У тај се мах отворе врата и „Ах!" зачују сви гости. Сни погледе на врата а Машић притрчи њима и прихвати чинију из Љубичиних руку, јер ова у мало што није пала на земљу. Љубица се прибере и погледи прекорно своју пријатељицу. Милић пак био је у тај мах у највећој неприлици; устао је до душе, али није знао камо да скрије очи, час је гледао Љубицу, час Даринку, час опет, бог те пита, куда. — Седи, Љубице, рече јој Даринка мирним и обичним гласом као да се није десило иишта, седи, па да покушамо твоју мајсгорију, Иекали смо само на тебе и на вечеру. Је л' тако господо ? рече и окрене се гостима.