Stražilovo

849

СТРАЖИЛОВО. БР. 27.

850

СУЛАМКА.

ЖАЛОСНА ИГРА У ИКТ ЧИНОВА. ПРЕВЕО ВЛАГОЈЕ (Свршетак. 11?! сс»-<Игс ПРИЗОР ПРВИ. Шума, као у првој радњи. Симон. Мирјама. СпМОН (осврнут натраг). Ни трага од ње, залуд тражња сва! Бој допро већ до брда високих, Јеровоам бежи — цар ће добити Ал' Суламка је, тужан, умрла! Мирјама. Кукавна сестро! Занесе те коб! 0, да га никад ниси видела! Па сретна ти, па миран завичај! Ал' дао Бог, то бити мораде. Да живи она, да нам дође још Из развала — за друго с' не бринем. Симон. Ви'ш тамо онај црвен пламен, дим, То Јерусалим букти јамачно, Хајдемо и ми, беж'мо с дететом, Хајд замном тамо — ено закутак. (Оде с Мирјамом.) ПРИЗОР ДРУГИ. Суламка (долази из дубљине — прерушена). На што с' не смеју, што их поп'о страх? У огањ да се дивно гледати! Плам прска, праска балван усијан, К'о златни стуби греде падају А ја сам им се смејала. Јер све, Што год постоји, мора, после — пре Изложити се, пасти, нестати. Што данас стоји — пашће сутра већ За вечност цигло једно ј' створено. А то је —■ срам. Па шта је човек? Питах некад ја. Ко беше вредан, да га питам то? Шта ? Ништа! Лудост! Да-л и жена сме Помишљат' на што? Шта сам била ја За њега? Жена! Више ништа баш! Да! Срам! И греда гори пламеном. И камен букти Јерусалимски Но јачим жаром гори образ мој Од срама, — ког ће спрати само смрт, Он не хте. Ја сам ишла развалом

НАПИСАО ФРАЊА КАЈМ. БРАНЧИЂ. ) Кроз живи огањ — власи иуштених. У лепршавој, лакој одећи, Илам није жег'о — само ј' светлио Да боље видим ићи кроз свој стид. И зид је пуц'о, греда праскала, Баш к'о да шћаше доћи крајњи дан Смак свету. Свуд сам чула један глас: „Ја не знам њу — та какву Суламку?!" Тек куцну чаша —- и сав живот мој Би засут као вино румено Од ког је онда он баш напио. Помози смрти! — Сад разбери ум: (Задубљена у мисли.) Већ сестри натраг никад не можеш И Симону. А што те презиру — То мора бити, кад су дозпали По заслузи ти бива. Оца свог Омахнула с' на часу самртном! И сав си свет због њега презрела Сад он на тебе заборавља — ид', Ид' у смрт, у смрт! ИРИЗОР ТРЕћИ. Јеровоам, долази из дубљине. Суламка. Јеровоам. Нога ослаби И нигде баш је наћи не могу! Гле! Она, ено! Авај, какав лик Сред срца дира и к'о јутрењ зрак Младићки жар ми груди пробија На љубав сећа. — Ја те добро знам, И не иштем ти слатки одговор; Јер ти си за ме лик од камена. И ја и ти смо прошли, пропали, Ти — преварена вером његовом А ја у теби. Само један мост Још може спојит' овај страшаи јаз Међ нама: Он сад слави победу, Устопце гони замном, тражи ме. А ја сам крвав, љут, увређен лав, Што тражи биљку, да се заложи И да га спасе — јер ће скапати Дај, иружи руку (Она му пружи руку.) нећу казати: „Започни самном живот, леп и нов" Ночетка за нас нема никаквог;